SA SRCEM OD SUNCU

“Zapamti, bol nije patnja. Bol je stvaranje kreacije. Možeš li to da shvatiš. Bol nije nešto loše. To je samo jako napinjanje da se stvori krecije”. Pokazuje mi nešto rukama kroz vazduh i mogla bi to oslikati kao matericu koja se napinje da rodi.”Da” – odgovara mi kao da mi je sagledao misao.”Kao crna rupa koja izbacuje iz sebe energiju” . Priča na engleskom., a moj engleski je očajan, pravo je čudo kako ga ja uopšte razumem šta priča. On mi govori očima. Strašno sam se unervozila što je tražio da sednem kraj njega da bi mi objasnio jedan od najtežih zakona univerzuma. Ni sama ne mogu sebi da objasnim zašto nisam uzela posle taj papir koji mi je nascrtao. U uglu je napisao naziv tog zakona. Znam da počinje sa MA pa onda ide mali znak, kao ptica u letu koju crtaju mala deca. Onda opet dva slova, pa taj znak, i mislim da je na kraju q. Nacrtao mi je taj prvi krug koji se napinje kako bi izbacio iz sebe energiju, kao početnu crnu tačku.”Šta misliš, kada udariš loptom u zid, da li ti se vrati ista količina energije koju si poslala početnim udarcem?” Klimam glavom da potvrdim odgovor.” Ne, ona je uvek umanjena. Gubi se i na samom udarcu u zid. Tako je i sa kreacijom. Ova crna rupa stalno šalje energiju, i energija joj se vraća. Energija se uvek kreće i nikada ne prestaje da teče. Ona izlazi iz crne rupe, kruži i vraća se u nju, delimično umanjena, tako da se balans stalno menja.” Crta mi jednu ravnu liniju kroz crnu rupu i pokazuje kako je tačka u početku tačno na sredini, ali vremenom se udaljava od centra i sve više ide ka jednom kraju. Kada se skroz izgubi balans, crta više ne može da stoji horizontano., već odskoči u vertikalu. Tada nastupa zakon Univerzuma…. i eto ključnu stvar nisam razumela…. ali dođe do neke implozije koja nadoknadi nedovoljnu količinu energije koja se vraća, i opet crta dođe u horizontalu, a tačka crne rupe je u centru, ali iznad mi je nacrtao jednu malu galaksiju.” Galaksija je nastala kao rezultat balansiranja. Ona je kreacija crne rupe. I svaki put kada dođe do disbalansa, nastane nova kreacija Galaksije, i tako se sve vraća u balans. E sad pazi. Mnogo je važan broj 12. Tako može da se balansira sve dok ne dođe do nastanka 12 Galaksija. Posle toga da bi se održao balans, Galaksije stvaraju Zvezde, a kasnije zvezde stvaraju planete. Broj 12 je bitan za balans i zato ja tvrdim da u našem sazvežđu postoji 12 planeta. Zvezda koja je stvorila nas je Sunce. Mi smo prošli kroz njega. Od njega smo sazdani.” Nastavlja da objašnjava kako je svojim unutrašnjim vidom video molekularni i atomski satelit.” Kao što naša Zemlja kruži oko Sunca, tako isto naš satelit ( misli na Mesec ) kruži oko naše planete. Ali pazi, isto tako oko našeg satelita ( Meseca ) kruži molekularni satelit, a oko njega još jedan – atomski satelit.” Naglašava da zapantim da je kreator čak i tog atomskog satelita, niko drugi nego crna rupa. Objašnjava da smo mi ljudi univerzum u malom i da je pandam atomskom satelitu naša korenska čakra. On je naravno upotrebio pravi naziv kao pravi yogin ali meni je poznata kao korenska čara. Pandam molekularnom satelitu je naša druga čakra. Mesecu je solarni pleksus. Zemlji je srčana čakra. Grlenoj je Sunce. Trećem oku Galaksija. Krunskoj čakri Univerzum. Nulata tačaka, početka osvešćivanja je srčana čakra. Posle u rastućem nizu na gore imamo čakre od 1 do 14. I ispod srčane čakre od -1 do -14. Njihova aktivacije ide u paru 1 sa -1, 2 sa -2 itd, i to se uči na solarnoj yogi. Umansakari je sunyogin koji je sve to otkrio, shvati i povezao. Objašnjava mi da su u svakoj kreaciji uvek bitna tri kreacije, zahvaljujući kojoj sveukupna kreacija opstaje. Te tri naziva Otac, Majka I Sin. Kada bi se sa bilo kojom nešto desilo nestala bi celokupna kreacija.” Tako je u našem sazvežđu. Tri najbitnije planete su Merkur, Venera i Zemlja. One ne mogu da nestanu jer bi nestala cela kreacija. Zato su jako bitne. One samo mogu da se menjaju ali ne i da nestanu. Isto tako u našem organizmu imamo tri bitna organa bez kojih ne bi mogli da živimo. Bez ruke ili noge bi mogli. Ali bez srca, pluća i jetre nema života. Da li me razumeš šta pričam? Kada shvatiš kako funkcioniše tvoj organizam, shvatićeš kako funkcioniše ceo Univerzum.” Ono što mi se svidelo u razgovoru, i što sam odmah usvojila, je da uopšte ne koristi izraz čovek, već elektro-magnetno polje. Ono što mi se uopšte nije svidelo je momenat kada me Umasankari više puta pitao da li mi je sve jasno, a ja samo nervozno klimala glavom želeći da što pre nestanem odatle, rekao mi je ” E sada ti sve objasni njima.” I pokazao rukom na bar deset pari očiju koji nas sve vreme pažljivo posmatraju. Progutala sam knedlu. Krv mi je jurnula u glavu. Čula sam samo pulsiranje svog srca i stvarno mi nije bilo dobro. Počela sam nešto tu da mucam i mrmljam želeći da što pre pobegnem u drugu sobu. Oh, kako mi je samo nagazio na moje komplekse.

Samo dan pre toga, prvi put sam ga videla u Madlenianumu. Zahvaljujući Marku Simiću imali smo priliku da se upoznamo sa Umasankariem i njegovim radom. Mali čovek sa ogromnim srcem. Sa srcem od samog Sunca. Tako mali i jednostavan nosi sa sobom čitav Univerzum. Telo mu je bilo obmotano samo jednom trakom belog platna. Bos. Ma jednostavniji nije mogao biti, ali nas je sve uzdrmao u najpozitivnijem smislu. Sedela sam u nekom petnaestom redu a imala sam utisak da me gleda u zenicu oka. Osećala sam svaku njegovu izgovorenu reč. Posle sam isti komentar čula od svojih poznanica koje su sedele kraj mene. Jedna je rekla da kad on govori oduzimaju ti se ruke i noge. Druga, koja se bavi Rekonecijom me gurnula laktom i rekla “pa on to priča o Rekonekciji”.

Da, da. Put osvešćivanja je isti. Nije nama niko ništa na Rekonekciji pričao, ali smo doživale svesnost, ili povezivanje sa svešću i sve ovo smo same shvatile i naučile. Umasankari se trudio da nam prenese što više svojih uvida i znanja. Bez komercijale. Bez potrebe da nam se dopadne ili pridobije našu naklonost. Cilj mu je bila samo naša svest. Nesebično bi nam dao sve ali bez lične prakse se ne može. Objašnjavao je i praksu. A na samom kraju je neočekivano zapevao. Mnogi nisu mogli da spreče glasne uzdahe i jauke. Neki su plakali glasno a drugi tiho. Osećala se ogromna ljubav, jer on to i jeste. Jednostavnost i svesnost. Samo postojanje.

Posle predavanje mogli smo da priđemo Umasankariu. Posmatrala sam sa strane kako se svakome raduje, iskreno kao dete, prosto skačući u zagrljaj. Razdragano i od srca. Što se njega tiče mislim da bi to mogao da radi beskonačno mnogo vremena. Izgledalo je da iskreno uživa u kontaktu sa ljudima. Kada je mene zgrlio zavrtelo mi se u glavi. Doživela sam mali unutrašnji zemljotres. Opet sam doživela isto kao i posle timelinea, da ne vidim stepenice. Bile su samo ravna traka. Sa naporom sam prizivala u umu sliku stepenica kako izgledaju i sa naporom i tom slikom u glavi uspevala da siđem niz stepenice. U društvu i prijatnom ćaskanju sam stigla do kuće. Bila sam kao pijana. Lelujava. Tu a opet kao da nisam tu. Sa oduševljenjem sam otpratila početak jednog od mojih omiljenih filmova ” Peti element” i onda sam samo nestala. Kao da sam pala u komu. Trgla sam se sledećeg dana potpuno slomljena. Ma bila sam polupana na svim nivoima. Sa naporom sam se bavila kućnim poslovima i decom. Neočekivano je stigla poruka Marka Simića da mogu da dođem na jedno neobavezno druženje sa Umasankariem. Znala sam da je to nešto što ne smem da propustim. Otišla sam brže bolje i eto imala priliku da čujem priču o nastanku Univerzuma. Zaista sam zahvalna Marku Simiću što nam je sve ovo omogućio.

Dva dana posle toga sam bila potpuno slomljena. Celo fizičko telo mi je bilo ugruvano a najluđe od svega je bila moja grudna kost. Ma kao da mi se timus talasao. Kao kada vam se desi nevoljni trzaj mišića ja sam imala te okidače i svom grudnom košu. Trzaji su čak bili toliko jaki da su me budili iz sna. A onda se desilo. Počeo je dug period nespavanja. Ukupno u nekoj dremki za 24 sata bi provela jedva dva ili tri sata, a bila sam skroz dobro. Bez tragova umora i neispavanosti. Nedelju dana pre dolaska Umasankaria, Marko Simić je organizovao jedno info veče koje je na mene ostvilo dubok utisak. Pričao je o njegovom životu a meni su išle slike kroz glavu. Kako su mu se pojavljivale vizije, sve intenzivnije zbog kojih je Umasankari napustio sve što je imao i pošao na takozvano hodočašće. Doživljavao je neverovatne stvari. Marko je rekao nešto poput toga kako čakre mogu da nam budu otvorene ali znanje koje nam stižu kroz vizije ne zavise od nas. One su milost Boga. Potresla sam se. Krenule su mi suze na oči jer sam čitav život proganjana vizijama koje nisam tražila. I uvek praćena dubokim bolom, bilo fizičkim, bilo zbog međuljudskih odnosa koji su izaivali najdublje patnje. Sedela sam i slušala opise takvog mog života, kroz priču o drugom čoveku, a Marko je to nazvao Milost Boga. Onda on nam je objašnjavao tehniku sunyoge a meni su se ređale slike na istu temu, koje su stizala po istom redosledu kako je pričao Marko. Meni su prikazivane kao Etar, Torus. Da kažem atom objašnjen kao kretanje dva prstena torusa… ma sve je bilo tu. Potpuno isti put, isto znanje samo što se koriste drugi izrazi. Potresla sam se. Tema koja mi je nametnuta od pre par meseci je hipotalamus, i ono što intenzivno učim je disanje kroz isti. Tu se dešavaju baš lude stvari. Osvestila sam kao takvo disanje pokreće moj stomak., oko pupka, a taj deo tela mi je toliko dugo kao van funkce, kao bezgranični tamni prostor, koji ničim nisam mogla da pokrenem. A eto Marko je pričao o fazama yoge i spomenuo momenat kada se istovremeno osvešćuju treće oko i jedna tačka u pupku. Objašnjavao nam je kada smo začeti u maminoj utrobi prve ćelije koje su nastale, su te koje se nalaze oko i u našem pupku. Kada se aktiviraju te čakre, ja kažem treće oko i druga čakra, tada dobijamo galaktičku svest. To je spoj molekularnog satelita i hipofize. A sve podatke o našem stanju hipotalamus šalje hipofizi. Postoji tu jedan mali problem vezan za hipotalamus. Kada doživite neko maksimalno, krajnje uzbuđenje, bilo pozitivno ili ne hipotalamus to zapamti. Šta se dešava? Svaki sledeći put kada doživite neko uzbuđenje hipotalamus pali alarm, i šalje informaciju hipofizi kao da je to ono isto krajnje stanje. Hipofiza tada previše svega šalje u organizama i umesto da sanira situaciju, ona vas dodatno izbacuje iz balansa i nije vam dobro. Zato treba slagati hipotalamus. Disati kroz njega sa osećajem radosti. Davati mu informaciju da je sve u redu. Kada takva informacija stigne do hipofize ona luči hormone sreće i radosti i zaista sve bude u redu. Primetila sam da tim disanjem aktiviram stomak ali sam od Marka po prvi put čula za tu tačku u pupku. Šta je meni donelo to disanje kroz hipotalamus? Pa pre svega žestoku upalu sinusa. Ja sam nekako skroz zaboravila da sam gotovo čitav život patila od upale sinusa i alergija. Kada sam postala svesnija sebe i svega ti zdrastvani problemi su nestali, ali ovo disanje mi je pokazalo koliko toga još tu treba da se odradi. Morala sam čak i da pijem antibiotike da bi sanirala upalu. Prošlo je par meseci kad sam u jednom frejmu., ma delići sekunde doživela sebe kao fetus, a onda i doživljaj rađanja. Rezultiralo je time što su pojavili otoci na licu. Zagnojili su se sinusi, sinuzitis u obrazima do te mere da je sve udarilo na zube i uši. Ja sam se rodila sa upaljenim sinusima i od ređenja naprimala toliko antibiotika i lekova da ne postoji više lek na koji ja nisam alergična. Čak su ovaj put i kapilari u očima popucali. Izgledala sam kao vukodlak i mislim da sam po prvi put zaista prozvala to svoje oboljenje i otpustila ga trajno od sebe. To je pokrenulo silne neke mahanizme po telu a u sećanju su isplivale mnoge stvari kojih se nikada ne bi setila. Sa sve imenima, mirisima, osećajima, ukusima. I sve sam to otpustila do momenat neverovatnog osećaja slobode. Kada to osetite od srca se zahvalite Bogu za svu patnju i bol, jer vredelo je.
Kada se sve smirilo, i prestalo to natapanje tim novim nagomilanim informacijama naletela sam na intervju sa fizičarem Nassim Harameinom. Emisija na ” Rubu znanosti ” sa početka 2017. god. Bilo je neverovatno. Čovek je lepo objasnio sve ono što sam do sada sama shvatila. Na isti način prikazao atom kao što je i meni bio prikazan u viziji a onada rekao da je i atom jedna crna rupa. A šta je crna rupa? Direktan prolaz do kreacije. Tada mi je puklo pred očima kada sam ja pitala koja je moja svrha, dobila sam odgovor koji mi se nije svideo i nije me zadovolji, a to je da samo postojim. Samo postojanje je svrha. Sada sam shvatila. Kada osvestiš svoj atomski satelit, postaješ svestan da si ti svojim postojanjem samo jedna crna rupa. Dovoljno je da samo postojiš i svako ko ti priđe, u kontaktu sa tobom on kroz crnu rupu prolazi direkntno do centra kreacije. To znači rekonektovati se. Ponovo uspostavit kontakt sa kreatorom. To znači dopustiti svojoj božanskoj prirodi da se javno ispoljiš.

Umansankari nam je to doneo jednostavno svojim srcem od Sunca. Stalno je ponavljao ” oseti i deluj” . Bitno je razviti suptilno telo, vratiti osećaje, misliti kroz srece.

Tako sam mnogo zahvalna na svemu!!!!!