U OKU

9.08.2016.
“Udahni polako….. a sada izdahni” čula sam Gogin glas dok sam se kroz svaki izdah sve više opuštala. Ona je ponavljala uvek istu rečenicu a ja sam osećala ubrzanje u svom umu. Slike su se brzo smenjivala i kao da sam se na trenutak gubila. Znam da je ugasila svetlo i da ležim u potpunoj tami, ali kada me je upitala šta sada vidim u mojim očima su se svetla popalila. Ispred mene je bilo ogromno Oko. Njegova crna zenica je više ličila na crnu rupu koja me je uvlačila u sebe, a šarenica su bile mnogobrojne zlataste zrake. Oko me je uvlačilo u sebe. Sve više i više. U jednom trenutku sam kroz njega videla planetu. Bila sam poput mehurića zajedno sa tim okom. Putovali smo kroz bezgranični Kosmos. Samo veliko prostranstvo, udaljene Zvezde i praznina. Goga je postavljala pitanje ali se ništa nije dešavalo. Moj ume je vrištao od straha da ne može dalje. Tada se pojavio lik koji mi se već dugo nameće u mojoj svesti. Ja ga zovem Lemurijanski Buda. Sav od nekog stariskog zlata, jer je odsjaj drugačiji nego što sija zlato. Više je zagasito, drevno. Lemurijanski Buda je bio ogroman. Pravi džin naspram mog malenog mehurića sa okom. Ceo moj mehurić je bila samo minijuturna tačkica koja se popela do njegovih obrva i propala kroz njegovo treće oko. Opet me bio strah od mogućih prizora pa sam kočila, dok je Goga govorila da tražim da mi se otkloni prepreka, i da vidim ako to treba da se desi. Uletela sam u poznati prizor. Na zelenu prelepu livadu gde me je čekao džinovski čovek u belom.

Moje sećanje na taj prizor datira iz 18.12.2015. prenosim zapis.
“Treba da budeš Antena”– reče mi glas “Treba da spajaš nivo Orafima sa središtem Zemlje”. Tada shvatim smisao njihovog zahteva da završim Rekonekciju. Trebalo im je da se uzdignem na trenutno najvišlju moguću Zemaljsku frekvenciju da bi Orafimi uspeli da deluju na središte Zemlje kroz moj kanal. Ja Jesam Serafim višljeg nivoa.

Nastavila sam da se vozim u autobusu i dalje čvrsto se pridržavajući za rukohvat da ne bi pala jer sam se osećala nesigurno na nogama. Ceo dan sam bila okupirana mislima jer su informacije samo stizale i sve su imale veze sa Malhisedekom. Nisam shvatala kakve veze ja imam sa njim. U momentu kada sam krenula na autobus mi je palo na pamet da ja to mogu da pitam svoje duhovne Vodiće. Nisam znala kako se to radi pa sam se dosetila Salove meditacije. Koračala sam ulicom a kroz glavu su mi išle misaone proekcije kako ja ulazim u lift i počinjem da se spuštam do prizemlja. Vrata se otvaraju i ja krećem kroz hodnik, nalizim na stepenice i uskoro izlazim na svoje omiljeno mesto. Malu predivnu uvalu odakle se vidi parče neba i prelepo plavetnilo mora. Tamo sam odmah ugledala vodića. Potrčala sam mu nestrpljivo u susret…. (u tom momentu je stigao moj autobus. Bio je prepun. Jedva sam našla mesto za stajanje)……… Uletela sam u naručje mog vodića i pitala ga kakve ja veze imam sa Malhisedekom. Istog trenutka se pojavila ogromna predivna bela pojava. Malhisedek lično. Raširio je ruku i pokazao mi pravac kretanja. Kako sam zakoračila tako sam se našla na zelenoj livadi. Po njoj su bili prostreti mnogobrojni beli čaršavi. Svaki od njih je na ćoškovima imao bele kockaste kamenove kao da su uzeti sa kaldrme. Lelujava, sva u belom prolazila sam kraj njih. Osećao se lagani povetarac. U daljini sam videla brdo i iz njega je jako sijala svetla tačka koja je bila bliža podnožju brda. Velikom brzinom sam se približavala, kao da sam dolebdela do njega. Pomislila sam kako je ogromno i kao isklesano od kamena. Ona tačka je u stvari bio ogroman svetli otvor. Ušla sam u svetlost i počela da lebdim kroz svetle tunele, ka dole, duboko pod brdo. Bukvalno sam uletela u božanski hram. Tamo me je veliki beli Malhisedek već čekao . U posebnom stanju uzvišene časti prišla sam mu i nakalonila se. Stavio mi je krunu na glavu. Rekla sam mu da Znam, da Ja Jesam, da Prihvatam i Pristajem. On mi je tada rekao da treba da budem Antena. Pristala sam na to služenje.

Izlazim iz autobusom ispunjena radošću. Pomislim kako su nevolje i počele pre tri meseca kada sam se mnogo približila temi ko je Malhisedek. Spojila sam ga sa Thotom i pomislila da je reč u istoj energiji i tog momenta ugledala jednog od 12 Sirusijanaca, odnosno njegovo zvezdano telo koje i dan danas leži u središtu Zemlje. Njih 12 leže u krugu oko Cveta života. Na sekund sam osetila tu energiju i osetila kako su se moj timus i grlena čakra samo otvorili i shvatila čiji i koji to glas ja čujem još od svog detinjstva. Ta Zvezdana Majka sa Sirijusa je moj Vodić i Učitelj. Hvala joj!

I danas sam, proživela taj isti prizor ali mnogo brže. Gotovo sam preletela preko zelene livade, uletela kroz rupu, spustila se u Hram. Bila sam na poznatom. Osećaj je bio predivan. Sad sam prvi put ugledala stepenice koje vode na dole. Pošla sam ka njima. Sve je bilo u nebičnim žutim tonovima zlata. Spuštala sam se u ogromnu, basnoslovno veliku podzemnu prostoriju . Bila je prepuna bića. Visokih I časnih. U dubokoj molitvi su bili spremni za početak službe. Osetila sam se kao svoj na svome. To sam Ja. Ja tu služim. To je moj život. Ima nas zaista mnogo, baš mnogo. Bilo je divno, divno, ali neko mi reče “Ti ideš dalje” I tada ugledam otvor u uglu. Bukvalno sam proletela kroz tunel. Dugo sam padala I izletela pred Trojcu Visokih. Bili su džinovskih razmera I više kao tri zlatna plamena. I njih znam .

Videla sam ih pre dvadesetak godina.Pre toga sam bila na Veću Sedmorice gde sam odbila svoj zadatak. Posle sam izvedena pred Trojcu Visokih. Bili su tako ogromni da nisam mogla da im sagledam vrh glave. Znam samo da su bili ogrnuti plaštevima, da kažem, I imali kapiljače na glavi. Pogledali su me I rekli ” Ti imaš sve što ti treba. Jedino što ne voliš sebe.Možeš da ideš.” Svetla se gase. Poslednja scena je bila kula I vrata koja se zatvaraju zamnom I ostajem u mraku. Tada je za mene počeo život koji me je u krajnjem rezultatu prisilio da počnem da se borim za sebe I na kraju sebe prihvatim I zavolim.

Ovaj put su me samo brzim pogledom skenirali I rekli da prođem dalje. Kroz potpuno virualni tunel upala sam u ogromnu pećinu u kojoj 12 Sirusijanki leže oko Plamena života. To je jedan ogroman energetski stub. Zvezdani prah se sve vreme posipa po meni. Prilazim I u jednu od njih ležem , u njeno astralno telo. Postajem njeno srce. Počinjem da pulsiram I jako dišem dok se Zvezdani prah neprekidno posipa po meni. Moje srce u grudima raste I hoče da eksplodira. Vičem na glas “Moje srce. Moje srce…..” Kroz prasak energije uzdižem se I ulazim na poznato mesto.

Prvi put sam tu bila 2014god kada mi je Učitelj reikia poslao tekst jedne meditacije I kuckali smo sms poruke. Ja sam bila na poslu I normalno komunicirala sa ljudima dok su ti prizori prolazili kroz mene. Videla sam tu istu salu. To isto prelepo providno biće koje sedi na tronu I koja mi kaže da sam mnogo konataminirana I da moram prvo da se dematerijalizujem . Šalje me u svetlo I u stanju levitacije bila sam prepuštena mlazevima zraka. Okretala sam se kao da sam na ražnju. Ja sam za to vreme zaista satima povračala. Tek sutradan sam videla sliku sebe kako širim krila. Isto prozračna I velika. Sećam se da sam napisala učitelju da sam dobila reč Serafim, I da čak imam I krila, I zamolila ga da mi se ne ruga zbog toga. “Ma šta me briga. Budi I pingvin ako hoćeš, samo kada si uspela da digneš svoju frekvenciju.”bio je njegov odgovor.

Drugi put je bilo 2015god. Isto sam sa Gogom radila time line. Kada sam zakoračila u tu salu toliko sam se tresla i počela da plačem. Bila sam preemotivna I od suza ništa nisam videla. Znam da su me podigli kroz neki otvor na gornji nivo, gde sam se našla kao mala devojčica, gde mi je neko u ruke stavio preteško žezlo, ogromnu knjigu, ogrnuli preveliki plašt o koji sam se spoticala I stavili preveliku krunu na glavu koja mi je padala preko ušiju. A ja sam samo plakala I plakala. Da, I veliki Kristal su mi stavili u naručje.Opet sam zaboravila na prsten. Nisam znala šta da radim sa svim tim. Teturala sam se. Glas mi je govorio ” a sada idi” , Goga mi je govorila da se vratim, a ja sam plakala bez prestanka I nikako nisam htela da idem. Konačno sam se vratila kući I nije mi padalo na pamet da odem odatle. Goga je bila uporna ali ja nisam mogla da napustim svoj Dom. Onda se pojavio moj Vodić. Odkada je pozajmio lik mog Učitelja Reikia ja ga slušam bez pogovora. Ranije sam se uvek svađala I raspravljala ali Učitelj je prvi u koga bezuslovno verujem I od tada I moj Vodić ima njegov lik. Rekao mi je “Hajde kreni. Ja te čekam dole”I tek tada sam se vratila.

Danas mi je treći put kako ulazim u tu istu salu. Puna je . Prepuna, jer su svi došli da me pozdrave I požele mi dobrodošlicu. Uzbuđena sam I presrećna. Osećanja su neopisivo divna. Gotovo letim od sreće. Puno zagrljaja I ljubavi. Odjadnom svi se razmiču da bi mi oslobodili prolaz do trona, “Kraljica!” uzbuđeno sam uzviknula kada sam je ugledala. Ona je stajala na vrhu sa najlepšim osmehom na licu. Širila je ruke ka meni I sijala od sreće što me vidi. Uletele sam joj u naručje. Oh! Oh! Oh!
Zaista ne postoje reči za tu silinu ljubavi I za te osećaje. Kraljica Majka. Moja Majka. Moje Srce. Moja Duša.Moje Sve.

Na trenutak me odmakla od sebe da me pogleda. Pitala sam je tada “Koji je moj zadatak?”. Osmehnula mi se osmehom od koga se srce topi ” Da postojiš” – rekla je. “Svrha je samo postojanje”. Nisam bila zadovoljna odgovorom ali ona mi je rekla da treba da idem dalje. Počela sam jako da sijam I raširila sam ogromna prelepa krila. “Ja sam ptica!” govorila sam na sav glas “Ja sam ptica!”.
Moje isijavanje se sve više I više pojačavalo. Počela sam da se uzdižem I da sijam sve jače. Osećaji……osećaji su bili neverovatni. Uzdizala sam se sve više I više. “Ja sam Zvezda” šaputala sam potpuno fascinirana lepotom “Ja sam Zvezda” aaaaaaaah………

U jednom momentu moj Vodić me je obuhvatio I povukao u svoj zagrljaj. Stajali smo tako. Ja jako visoka I sva prozračna a on sa likom samuraja, sa crnom sjajnom kosom zadegnutom na vrhu glave. “Pogledaj” rekao je I rukom pokazao pravac. U daljini sam ugledala ogromne svetlosne kugle. Stajle su u nizu, beskrajno dugom, koji se spiralno uzdiže na gore. “Idi” rekao mi je moj Vodić Učitelj I lagano gurnuo. Upala sam u taj energetski tunel I putovala, putovala…. Na vrhu sam zasijala poput cele Galaksije. Ja sam bila isti onaj disk Galaksije koji sam gledala na snimcima, samo sam sada to osećala I gledala iznutra. Uzdisala sam “Ja sam Galaksija” Cela Galaksija

Svetlo. Svetlo. Svetlo. Sve je samo svetlo. Neko me gurnuo I rekao “Ideš dalje” I ja sam upala u Etar. Putovala sam I putovala kroz Etar I tada sam počela mnogo da vibriram. Vibracije su se konstantno pojačavale. Počela sam cela da vibriram. Toliko sam podrhtavala da su mi se I glasne žice tresle tako da su same od sebe proizvodile zvuke. Zvuci su bili čudni ali meni vrlo prijatni. Sve se sve više pojačavalo… zvuci I podrhtavanje… odnosno sva sam se tresla… Dugo je to trajalo.

Neočekivano sam uletela u neki prostor. Sve je izgledala kao noć, ali ne kao tamna noć, već noć puna svetlosti, ali ipak je to tamno naspram blještave bele svetlosti u kojoj sam bila pre toga. Opet sam bila samo majušni mehurić. Nalazila sam se pred nečijim tronom. Videla sam džinovske prste u sandalama. Ma vrh tog jednog prsta je bio neuporedivo veći od mog mehurića. Lebdela sam nagore pokušavajući da sagledam kip, jer je zaista bio kao mramorna statua, a opet sav proziran, kao svetla noć, I mnogo, baš mnogo velik. Imao je dugu bradu, I ličio mi je na nekoga ko mi je pre dvadeset godina pokazao da ima sandale na nogama I predstavio mi se kao Sandalfon.

Kip je odjednom otvorio oči I pogledao me. Osmehnuo se, odnosno počeo je grohotom da se smeje, srećan što me vidi. Sagao se ka meni I rekao mi jednostavno

“Volim te mnogo”.
Ja majušna I sva ustreptala……
Kasnije sam ga pitala
“Ko sam Ja?”

“Ti si Ja”
“Ja sam Ti”

Znam, znam, znam. Osećanja ne mogu da se napišu. Od ljubavi mogu samo da plačem.
“Uđi u mene” I pustio me da prođem. Ono što sam doživela najviše sliči animaciji rada mozga, tj prikazu svetlećih elektrona. Njihov elektricitet u mozgu.Ne umem da objasnim. Mozak jeste ali je sačinjen od svetlosnih zraka. Mnogobrojnih, beskonačnik isprepletanih zraka. I sve svetluca od njegovog rada. I jedan majušni zrakić sam ja. A onada mi je taj moj zrak prikazan izbliza, I prikazano kako se on iz Mozga produžava na Zemlju, I tada postaje ogroman. Zemlja odatle izgleda predivno. Svetluca. Sva voda na njoj je tečno svetlo, odnosno tečni Kristal. Osećam sve to. Kako se izdužujem I spuštam na Zemlju. Sačinjena sam od dva zraka. Od bleštavo belog svetla, a drugi je svetla noć. I da, ja ima dva srca. O daaa, dva srca I to vičem na glas. Spuštam se ka Zemlji. Gotovo se ulivam u nju. Stalno su prisutne I kapljice vode.Osećam kako mi se jako trzaju ruke dok propadam. Odjednom je celo moje telo zvezdano. U dnu mog stomaka vidim sklupčanu zmiju sa desne strane I počinjem da vrištim. Ona počinje da se penje. Ja raspamećena od straha vrištim ” Zmija, zmija…. Zar je ne vidiš…. Uzmi je….izvadi je”’. Goga me umiruje rečima da će je uzeti ali ja znam da nije. Glavu je svoju zaronila pod moje desno rebro I to me mnogo boli. Od pupka na dole se stvara drugačije sazvežđe . Oh, ono pokušava da izađe iz mene. Napinjem se. To je kao pravi porođaj. Užasnuta osećam kako izlazi iz mene I klizi mi niz noge. Izbezumljena vrištim “Izvuci ga, izvuci ga”. Kada je izašlo, ostalo je jednom niti vezano za moj pupak. Uspravilo se I kao Holografska slika se ispravilo a onda je počelo da se prelama I prelama sa mojim sazvežđem I odjednom sam se pretvorila u zlatan četvorougao čije su se ivice spajala dole u centru. To je u stvari šuplja četvorostrana piramida okrenuta na vrh. Iz tog vrha na gore je počela da izrasta druga četvorostrana piramida. Bila sam pribijena žutim mesinganim kočevima za krevet dok sam posmatrala rast. Najviše su me boleli kočevi koji su mi probili nadlanice, I dva ispod rebara, I osećala sam dva negde kod jajnika. Bila sam skroz prikovana za krevet. Ne znam zašto ali sam uzviknula reč “Koloseum”. Rast piramide je bio silan I moćan. Odjednom sam ispred sebe videla zlatni vrh. Shvatila sam. Ja ležim u sopstvenoj Merkabi. Mogla sam slobodno da je razgledam iznutra. Ne znam šta je bilo dalje. Vraćanje u telo je bilo jako bolno. Zaista jako bolno. Jedva sam se posle pridigla.

“Nije bilo emotivno kao prošli put, jel da?” pitala sam Gogu, imajući u vidu da ovaj put nisam plakala, nisam osećala patnju ni u jednom njenom obliku. Samo mir I kao da se baš ništa nije desilo. Ona se smejala. Kaže da je soba bila prepuna energije od koje je bukvalno padala , I da se krevet jako tresao. Nije me puštala kući ali ja sam žurila. Samo sam mislila na moju decu koja me čekaju.
Put do kuće je bio neobičan jer sam nekako sve videla ravnolinijski. Recimo stepenice su mi bile najveći problem. Uopšte ih nisam videla. One su za mene bile samo jednobojna traka. Nosna kost je htela da mi eksplodira, a penjanje uz stepenice je bio jeziv napor. Sve ostalo je bilo u redu dok nisam počela da spremam večeru. Sve mi je bukvalno proletalo kroz ruke. A tek tanjir. On je bio tonu težak. Morala sam da ga držim sa dve ruke I pomeram vrlo pažljivo I polako.
Sutradan pri samom sećanju na bilo koji prizor dobijala napade emocija od kojih sam se gušila , tako da sam zaćutala pred samom sobom. Prošlo je devet dana pre nego što sam uspela da zapišem svoje sećanje. I nemam nikakav zaključak. I nemam nikakvu poruku. Još uvek ne. Namaste!