LAV U ZVEZDI – nastavak putovanja

Napuštanje bolnice za mene je značilo napuštanje sigurnog gnezda. Tamo su sestre bile veoma profesionalne, posvećene i pažljive. Ulivale su mi sigurnost. Dobijala sam redovno i inekcije protiv bolova. Hrana nije ni bila bitna. Nije mi ni bilo do jela. Recimo kada su nam jednom doneli pasulj takmičile smo se ko će prvi u vodici da nađe zrno pasulja, ali i pasulj je bio sladak jer smo danima bile na strogo dijetalnoj hrani. Doktor mi je tog četvrtka izvadio drenove i skinuo zavoje sa rezova i tako me pustio kući. Bila su to dva velika reza ispod pazuha i dve rupe od drena kod rebara. Jezivo. Nisam to smela ni da pipnem , ni da gledam. Rečeno mi je kada da dođem na previjanje, tj kontrolu. Iznenađujuće me bolela cela ruka i nisam mogla da je pomeram. Moja deca su izgledala izmučenija od mene. Nisu se žalili, više su bili zbunjeni ali se sećam da je mog sina toliko zabolela glava da je ceo dan ostao u krevetu. Morala sam zbog njih da budem dobro, da im ne oduzimam snagu. Stvarno mi je bilo preteško da pokrenem um i organizujem dan. Moja majka nije osoba koja će uzeti stvar u svoje ruke. Njoj više leži komandovanje i usmeravanje pažnje na nju samu. Deca su bila pažljiva. Napravili smo plan ko šta kupuje u prodavnici jer u zgradi nemamo lift i nisam htela da dopustim da moja ćerka vuče teške stvari. Ona je bila zadužena za lagane a sin za teške stvari. Majka mi je bila teška za saranju. Bila je sigurna da joj neću dopustiti da mi pomaže i da ću kao po običaju sve sama raditi. Uvek me optuživala koliko sam nezgodna za saradnju ali eto shvatila sam malu sitnicu. Ona je glasno pred svima čitav život sebe predstavljala kao požrtvovanu majku, ali iskreno njena pomoć je bila takva da sam još kao mala morala da naučim da se oslanjam samo na sebe. Dok sam odrasla i bila sposobna za samostalno funkcionisanje već sam bila oštećena i nesvesno sebi uskraćivala mnogo, ali nisam bila toga svesna. Tako sam naučena i jedino sam za to znala. Ovaj put sam joj rekla da prihvatam njenu pomoć i pretvorila se u posmatrača. Zahtevala sam da mi pomaže na način koji samo meni odgovara. Objasnila sam joj da kad ona radi samo ono što ona hoće i kako njoj odgovara meni to nije pomoć. Vrlo konkretno sam joj rekla šta očekujem od nje. Mislim da je izdržala tri dana, a onada je počela da nameće svoju volju i vratila se svojoj ulozi žrtve . Stvarno je strašno kada ti treba mir i oporavak da se baviš takvim stvarima. Morala sam da joj naglasim da u ovoj priči nije ona bitna, već moj oporavak i da ja imam snage samo za decu a ne i da se bavim njenim dramama. Inače njen agažman je značio da mi dođe svaki drugi dan. Donese namernice samo za ručak. Imala sam problem sa seckanjem povrća jer nisam mogla da koristim ruku pa je ona trebala tu da mi pomogne, i da opere suđe koje zatekne. Moja mala ćerka je uglavnom prala suđe. Vrlo bzo se moja mama vratila svojoj samovolji kršeći svaki dogovor i već sedmog dana se toliko naljutila na mene da mi je vratila ključeve od stana. Vrlo tetralno mi ostavila novac za rođendan koji mi je bio za par dana, stavljajući mi na znanje da je ona samnom završila. Nisam bila iznenađena. Naravno ona je bila moja žrtva. Ja sam joj opet bila kriva što za mene ne može da uradi ništa. Bivši mouž je otputovao čim sam izašla iz bolnice i deca se vratila kući. Nije vredelo što sam mu još pre operacije objašnjavala da je upravo postoperativni period najteži i da treba da se nađe deci. Generalno kada god sam bila slaba i ranjiva uvek su me ostavljali samu. Mislila sam da sam sama kriva za to. Sada sam vrlo konkretno tražila i zahtevala, ali oni nisu mogli protiv sebe. Učinili su jedino što umeju.

Mene je ruka bolela. Shvatila sam da kada mirijem neverovatno brzo se regenerišem. Napravila sam valjak od peškira i naučila kako da namestim jastuk. Radila sam sebi tretmane. Deca su bila saradljiva. Išli su u redovno u školu tako da sam i ja imala potreban mir. To su stavrno mnogo dobra i razumna deca. Našla sam preko interneta prodavnicu koja donosi sveže voće i povrće na kućnu adresu i to je bio spas. Kada nisam mogla da spavam guglala sam po internetu razne pojmove. Između ostalog htela sam opet da pročitam onu priču o Serafimu Sarovskom i dečaku Nikoli ali nije bilo šanse da je pronađem. Naletela sam na datum njegovog upokojenja i ti brojevi su mi stvarno bili interesantni. U pitanju je 14.1.1833. Gledala sam brojeve. Operisana sam 14.1. Soba u kojoj sam bila nosila je broj 18, a broj 33 vezujem za Rekonekciju, višu svest i same poruke Univerzuma. Nasmejla sam se. Univerzum i dalje misli na mene. Čula sam se sa prijateljem SV koji je mislio na mene dok sam bila u bolnici i čula neobičnu priču. Tog dana on je bio na nekom skupu. Bilo je sve u redu a onada je odjednom dobio snažan udar u grudni koš koji ga je bacio u stranu. U padu je za dlaku izbegao oštru ivicu i pao je u položaj fetusa. Svi su se okupili oko njega i nastala je panika. On je bio skoz dobro. Bio je zbunjen. Posle tog mnogo jakog udara više se ništa nije dešavalo. Prijatelji su ga naterali da ode kod lekara, ali su svi nalazi bili u redu. On je inače čovek sa neobičnim životnim iskustvom i ono što ne radi namerno to je da od svih pokupi sve njihove probleme i onada ih prečišćava u sebi. Lekovit za druge. Pun energije. Odlučila sam da vodim računa šta mu pričam da mu ne bi prenosila svoje probleme. Vodili smo jako zanimljive razgovore tih dana i naučala sam svašta nešto. Studiozno sam prišla i samom karcinomu. Generalno karcinom nije bolest ali od njega se može napraviti bolest ako mu se tako priđe. Kada dobijete karcinom treba da se setite u kojoj ste traumi bili pre 15-17 godina. Toliko telu treba da preradi traumu i na neki način je izbaci iz dubine na površinu tela. Karcinom je samo kanta za otpatke. Nasmejala sam se jer sam ja čitav život sve traumatično doživljavala. Išla iz traume u traumu i pravo je čudo da sa takim odnosom prema životu nisam ranije dobila karcinom. Tek poslednje tri godine sam naučila da živim u miru, u skaldu sa samom sobom i u ljubavi sa mojim sopstvom. Verovatno je taj sklad i omogućio mom telu da izbaci đubre na površinu. U mojoj široj familiji niko nije imao karcinom, ali bivšem suprugu je mama umrla od tumora na mozgu pre 19 godina, a ove godine i njegov brat. Otac mu je operisao karcinom debelog creva tokom moje prve trudnoće, pre 16 godina i još uvek je u punoj snazi. Pitala sam se otkud meni onda to. Verovatno sam godinama iz svog okruženja upijala taj strah od karcinoma ,a onada mi je krenuo mali film u glavi gde mi neko objašnjava da sam ja ustvari očistila genetiku svoje dece. Neka bude da sam to izmislila ali me je takva mogućnost mnogo obradovala. Osećala sam da sam odradila sve što je bilo potrebno i sve ostavila iza sebe. Blizio se termin za kontrolu i maja komšinica me oduševila. Nije me ni pitala da li hoću ili ne, već me je spremno strpla u kola i po pravom zimskom kjametu odvezla na kontrolu. Ženska solidarnost. Strpljiva i predana, puna pozitivne enrgije i neke dečije radosti. Još kada sam se srela sa LJ i V sa kojima sam se operisala, smeh je počeo da odzvanja kroz hodnik. Moja komšinica se sjajno uklopila i mi smo se u bolnici baš dobro provele. Kao da smo bile na pravom izlasku. Doktor mi je objasnio da ranu samo tuširam i perem običnim sapunom. Bio je zadovoljan ali i vrlo krut, ozbiljan i distanciran. Rekao mi je kada opet da dođem na kontrolu. Rana je bolela i zatezala. Bolela me i cela ruka. Radila sam vežbe za ruke koje su nam pokazali u bolnici. Bila sam spokojna. Za moj rođendan silno me iznenadila drugarica. Zvonila je na vrata i uručila mi tortu. To me mnogo dirnulo. Nikada joj to neću zaboraviti. Moja druga drugarica iz najranijeg detinjstva se uveče pojavila sa voćnom votkom tako da smo mogle i da nazdravimo moj rođendan, a ja sam mogla sa decom da duvam svećice i poslužim drugaricu sa tortom koja je bila fenomenalna. Tako malo je potrebno za radost. Stvarno sam imala sreće. Imala sam moju komšinicu i moje drugarice.

Na drugu kontrolu me opet vozila komšinica. Jedva je čekala. Čim smo se srele sa LJ i V opet je krenula graja, kao da smo u nekoj kafani a ne u bolnici. Saznajemo da nam doktor ide na odmor i hvata nas nelagoda jer ne znamo da li će biti tu kada nam stignu rezultati. Kada završi sa drugima uvek prvo prozove LJ, zatim mene i na kraju V , što je nju izluđivalo jer je uvek stizala rano i prva predavala knjižicu. Kada sam ja ušla doktor je bio opet zatvoren, profesionalan i veoma ozbiljan. Dok je čistio ranu rekao je sestri da će vaditi konce što je mene prestravilo. Sestra mi prišla i vrisnula jer sam bila puna crvenih pečata. Uspaničeno pita na šta imam alergiju jer su crveni pečati bukvalno goreli. Ja sam bila u svojoj agoniji od straha što će da mi čupka konce da joj nisam uopše odgovarala i ako je ona stalno ponavljala pitanje. Doktor je na kraju vrlo strogim glasom rekao da mi je to na nervnoj bazi. Sestra je zamucala i počela da se iščuđava , a doktor joj objasnio kako ja tako reagujem na stres. Odjednom mi je sve postalo smešno. Sve izgledalo kao dobra parodija. Dok mi je čupkao konce rekao mi je da će me neko pozvati telefonom na konzilijum kada rezultai budu gotovi. Kroz jaukanje sam ga pitala da li će on tada biti tu ili na odmoru. Kao da ga ništa nisam pitala on je istim glasom na isti način ponovio svoju prvobitnu rečenicu. Onda sam i ja izneđu jaukanja postavila isto pitanje. On je poput robota ponovio isto. Ja sam bila uporna, ali sam i po četvrti put dobila isti odgovor. Kada je završio svoj posao otkotrljao se na stolici govoreći da su mi rane skroz dobre i da više ne moram da dolazim na previjanje. Skočila sam sa stola, saplitala se dok sam pokušava da se obučem i sa mnogo ali ali ponovo sam pitala da li će on tada biti tu. Pogled mu je bio miran i čelično snažan. Ponovio je potpuno istu rečenicu streljajući me u zenicu oka. Baš sam se postidela. Ispred ordinacije sam sa mojom komšinicom sačekala da izađe V. Dražali smo njene stvari a ja sam osećala koliko me gore obrazi i bilo mi je neprijatno. Pričale smo kada je doktor izašao iz ordinacije i da li mi se čini prostrelio me pogledom. Samo je otišao niz hodnik. Pomogle smo V da se obuče i polako krenule. Tada je preko razglasa u bolnici odjeknulo moje ime i broj ordinacije u koju treba da se javim. Odmah je počela da gunđa V što nju niko ne zove. Provirila sam i doktor mi rekao da uđem, da sednem. Rekao je da će u sistemu proveriti da li je stiglo nešto od rezultata. Sela sam na stoličicu kraj stola i zabuljila se u ekran. Shvatila sam da ne zna šta radi. I dalje je imao krut izraz na licu ali je pocrveno. Počnem da objašnjavam kako meni ti rezultati nisu toliko bitni koliko njegovo mišljenje o rezultatima, jer od početka su svi moji rezultai bili dobri ali neki njegov unutrašnji osećaj mu je govorio da je bitno da se taj tako mali tumor izvadi. On se stvarno od početnih 3cm sanjio na 1cm. Ja sam blebetala a on je samo ćutao. Nije čovek koji dopušta da ga hvalite. Onda sam rekla kao ni rane nisu strašne, da se čak ni ne vidi da fali neki deo…. a onda me skamenio rečenicom da kada je video da je sve zdravo nije morao da mi otkloni celu dojku. Sama mogućnost da sam i ja mogla da se probudim bez dojke užasnula me. Potpuno sam se zaledila i neki mali strah mi se uvukao pod kožu. Ja se tu zezam a situacija je preozbilja. Prestala sam da blebećem i ostavila čoveka a miru. Rekao mi je da ništa od nalaza još nije stiglo i dao do znanja da je razgovor završen.

Sledeće nedelje je V dobila poziv na kozilijum što je značilo da će mo verovatno mi dobiti naredne nedelje. Komšinica mi je rekla da me ona opet vozi. Zove me uspaničena drugarica i kaže da ona hoće da ide samnom. Mama u panici mi govori da će i ona biti tog dana tamo. Poziv za konzilijum se dobija ponedeljkom u podne, tako da sam bila spremna kada su me zvali. Odlučim da nikome ništa ne spominjem jer su svi bili izbezumljeni od straha. Kupim sebi novu bluzu i lepu dugačku maramu veselih boja koju sam ponela umesto šala, i odem kroz frizera. Ujutro se pažljivo našminkam. Htela sam da odem ranije jer me iz jedne rane bockao plastični konac, a i nadala sam se da će doktor popričati samnom pre konzilijuma. Malo parfema, ali nisam mogla da izađem iz kuće. Telo je ipak reagovalo mimo moje volje pa satima nisam mogla da izađem iz toaleta. Stigla sam malo pre konzilijuma. Nisam ni mislila više o razgovoru sa doktorom. Na šalteru sestra me pronalazi na spisku za konzilijum i pita da li mi treba pregled kod doktora G. Odbijam ali ona insistira. Ja na kraju kažem da imam minijaturni plastični konac na nezgodnom mestu i da mi smeta. Kaže mi da sačekam doktora u sobi za previjanje. Uskoro je došao ali u prtnji mnogobrojnih studenata. Prvo je prozvao jednu ženu, pa posle nje, dok se ona oblačila iza paravana uveli su mene. Stajala sam na sred sobe i gledala one dečake i devojčice. Doktor me požuruje da se skinem a ja osećam kako propadam u zemlju. Sestra mi objašnjava da će mi ona držati stvari. Ja od stida želim da nestanem. Stojim skamenjena i sestra me malte sama skinula i stvailja da legnem. Držim čvrsto zatvorene oči. Doktor ne pronalazi konac i postidim se kada je rekao nešto u stilu da sam sve izmislila. Bilo mi je i više nego neprijatno. Sestra pronalazi konac i osetim jak bol kada ga je izvukao. Dobro je da smo to uradili jer mi se kroz tu rupicu danima drenirala rana. Doktor odlazi sa svojim studentima. Sestra mi u trku kaže da tamo na pultu nađem svoje papire i sama izađem napolje. Svi odlaze ostavljaju ći me samu u ordinaciju. Šta ovo bi majko moja mila?

Pred vratima konzilijuma zatičem LJ i najmlađu G. I one su došle same. U tom trenutku ima previše ljudi a strah je tako gust i težak da može prstima da se opipa. Zove me mama telefonom i lažem je da sešetam po prodavnicama. Začudila se jer to ne liči na mene ali nije ništa dalje komentarisala. Svi smo bili ćutljivi. Nikome nije bilo do priče. Njih dve komentarišu kako su isto tako čekale konzilijum za odobrenje operacije i da je verovatno barem polovina tu zbog toga. Ja se našla u čudu jer ja nisam išla na taj konzilijum. Čekanje ispred tih vrata je neverovatno teško i traje previše dugo. Ne mogu čak ni da mislim o bilo čemu. Samo ćutim sama sa sobom. Ne mogu da se setim koju su od njih dve prvu prozvali ali je LJ čim je izašla otišla da zapali cigaretu, a G izletela kao ispaljeni metak potpuno izbezumljena da sam morala da potrčim za njom i zgrabim je sa obe ruke da ne bi tako raspamećena izašla na ulicu. Mislim da beskonačno mnogo minuta nisu nikog prozvali. Tajac. Svi napregnuto osluškujemo čije ime će sada prozvati. Odjednom čujem moje ime i molim G da mi obeća da neće nigde otići dok se ja ne vratim. Ulazim u ordinaciju. Levo je sto za kojim do zida sedi žena, doktorka radiolog sa VMA. Pored nje je moj doktor. Preko puta njega neki mršav i jako visok muškarac u lekarskom mantilu. Pored njega medicinska sestra koja vodi zapisnik. Sedam na stolicu u vrhu stola koja je izmedju ta dva doktora i prostor je toliko mali da imam utisak da ću ih dodirnuti. Još se nisam spustila na stolicu, još sam bila u vazduhu kada me je mršavi doktor pitao da li ću jajnike da zračim ili vadim. Molim? Šta? Još uvek sam u vazduhu. Još uvek se nisam spustila na stolicu. “Ajmo, ajmo” nervozno ponavlja mršavi doktor. Tek sam tada sela. Slažem svoje stvari u krilo a on nervozno pruža svoju dugačku mršavu ruku i pred mojim nosem počinje da mi pucketa prstima. “Hajde….šta ste odlučili? Vadite ili zračite?” Gledam ga potpuno belo. Kao u usporenom snimku okrećem pogled ka svom doktoru. On sa prekrštenim rukama na grudima bukvalno gleda u plafon. Ne mogu da procenim da li to radi jer me ignoriše ili ga toliko nervira kolega da se tako suzdržava od reakcije. Mršavi mi opet dugim prstima pucketa pred nosem. Pita da li sam rađala i kada objasnim da jesam i da ne palniram više dece, sretno pljesne rukama i kaže kako je to super i objasni da treba da se rešim jajnika. Kaže “znate to se danas radi laporaskopski. Samo secnu i gotovo.” Ima izraz kao da uživa u svojoj priči a ja se pitam zašto uopšte pričamo o jajnicima kada sam ja ovde došla da bi čula kakav su mi karcinom izvadili iz dojke i koje su prognoze. Ćutim a on je nervozan. Plješće rukama i pucketa prstima. Pitam se da li on ima majku, sestru, ženu i da li bi i sa njima na takav način razgovarao. Primetim da mu nešto piše na gornjem džepu mantila. Zafir. Moj mozak odluta. Setim se da je Paolo Koeljo napisao knjigu “Zafir” a ja je nikada nisam pročitala. Sada sedim tu i razmišljam da li sam ipak trebala da je pročitam i gotovo se nasmejem setivši se njegove knjige “Brida” koju sam bar tri puta pročitala. U tom trenutku sam gotovo mogla da vidim njenu dugu crvenu kosu. Skroz me prenela u drugu priču da bi zaštitila moj mozak i nervni sistem od krajnje nenormalne konverzacije. Dugi prsti i dalje pucketaju. Tenzija u ordinaciji je eskalirala i na kraju je žena radiolog pukla. Gotovo vičući mu rekla da me pusti da razmislim par dana. “A mislite da je pustim da odluči kasnije. Dobro…” vrlo je ne zainteresovan. Jedva čeka da potpiše papire i da me isprati napolje. Drzak, nadobudan i arogantan od onih koji misle da su tri koplja iznad Boga. Kaže mi da za par dana dođem kod njega i izjasnim se šta sam odlučila i potpišem papire. Tutnuše mi u ruku hartiju i kao da više nisam tu na sto stavljaju gomilu dokumetacije koje se odnose na masektomije. Pogledam tu gomilu papira. To je za njih rutina a uskoro će gomila žena trajno ostati bez svoje dojke. To je toliko strašno. Kao u nekom vakumu izlazim napolje. Sve ukupno unutra sam se zadržala manje od dva minuta.

Zajedno sa G napuštam bolnicu. Teško nam je da pričamo jer ni jednoj mozak ne funkcioniše. Uskoro od nje saznajem neku nebuloznu priču. Mršavi joj je u svom stilu prvo rekao da je ona u užasnom stanju i da već kasni sa hemoterapijom, a onda je pitao da li je rađala i kada je čuo da nije i da normalno želi decu onako nervozno je pitao da li će onda prvo da zatrudni pa sledeće godina da dođe na hemo, ili će prvo hemo ali onda treba tri godine da sačeka pre nego što zatrudni, i isto ono njegovo nervozno “hajmo… šta ste odlučili” i picketanje prstima, pljeskanje dlanovima. Kažem joj kako eto ispadne da nije toliko hitno da na hemo može i sledeće godine. Kada je i sama osvestila paradoksalnu situaciju malo se smirila. Kaže da joj je naš doktor objasnio da postoji krio terapija kojom će sačuvati svoje zdrave jajne ćelije i skoncentrišemo se na to. Kako nije iz Beograda treba joj prijava boravka ovde, da bi dobila uput za Višegradsku gde rade krio i da bi mogla ovde da dolazi na hemo. Zove rođake i prijatelje koji su joj sve vreme nudili pomoć ali svaki poziv se završio odbijanjem. Moj mozak i dalje jedva radi. Želim ja da sa njom završim tu formalnost ali se setim da bi onda morala da pitam bivšeg muža koji i onako nije u Beogradu. Setim se da sam vlasnik lokala i predložim da pokušamo sa tim papirima i tako krećemo na autobus. Komentariše kako je čitav život sve radila ispravno, bolje da je pila i drogirala se na šta se umešala jedna gospođa sa kompletnim predavanjem o moći pozitivnog razmišljanja. Još nismo stigle do moje stanice kada je nazvala njena rođaka i ponudila rešenje. Tu se rastajemo.

Presedam na drugi autobus a mozak mi i dalje ne radi. Pokušavam da pročitam šta piše na mojim papirima ali ništa ne razmem. Po izlasku iz autobusa pokušam opet da pročitam. Shvatim da piše kako je okolno tkivo potpuno zdravo i kako su mi svi podpazušni linfni čvorovi čisti i zdravi. Tek tada sam shvatila da sam dobro prošla. Ja sam redak slučaj koji nije dobio hemoterapiju. Piše da preventivno treba da idem na zračenje dojke , da uradim abolaciju jajnika i da pijem nolvadeks tablete. Sličnu priču sam čula od moje snaje kojoj je pre dve, tri godine operisan dobroćudni tumor i dat isti predlog i ona ništa od toga nije uradila i dalje je zdrava. Uhvati me radost. Odem kod drugarice kafu da joj saopštim radosne vesti.