LAV U ZVEZDI – početak putovanja

Avgust 2018. Bližio mu se kraj. Moj sin je ujutru kretao na košarkaški kamp i ja sam se angažovala oko pakovanja i spremanja. Bila sam baš umorna kada sam se spustila na trosed. Gledajući film trljala sam svoje umorne ruke i ramena pokušavajući da se opustim. Tada sam i osetila nešto što mi je privuklo pažnju pa sam rukom kliznula dublje ispod pazuha. Nije ništa bolelo ali tu je bila jedna valjkasta tvorevina veličine mog palca, na samom početku grudi. Ostala sam bez teksta. Zaćutala pred samom sobom. Često sam vraćala ruku na isto mesto pokušavajući da shvatim o čemu se radi, ali sam ćutala. Ujutro je ta pojava bila i dalje tu. Zajedno samnom je ispratila sina na put. Bila sam svesna da sam tog leta doživela neki sopstveni krah. To sam sama sebi radila. Bila sam na moru sa decom i posmatrala svog sina koji je tada bio malo viši od mene. Smatrala sam da je prerastao onaj deo svog detinjstva kada deca idu sa svojim roditeljima na letovanje i da mu je vreme da se osamostali u nekom smislu. Pokušala sam da ga navedem na tu temu kroz neke priče i shvatila da oseća neku nesvesnu nesigurnost i strah od odvajanja, odnosno odrastanja. Sve je to normalno za njegov uzrast ali bilo je vreme da gurnem svoje ptiče iz gnezda da bi moglo da nauči da leti.

Jedna misao vodi drugoj. Ponovo se pojavio osećaj odbačenosti i shvatila sam da otkad znam za sebe osećam se odbačenom. Nekada sam i maštala o nekakvom jedinstu i zajedništvu ali sam prestala u to da verujem . Podigla sam oči prema budućnosti i videla ogromnu samoću. Ono što me je zapanjilo jeste moja želja i potreba za tom samoćom i ćutanjem. Definisala sam da su najgore one žene koje mogu sve same i ne treba im niko da im pomaže oko rešavanja njihovih problema. Ja mogu sve sam. Život me naterao da naučim sve sama. Jedino nisam naučila da budem sebi svoj prijatelj i četri decenije sam provela u potrazi za prijateljem, a onda i od toga odustala. Osvestila sam da nesvesno guram decu od sebe. Naprosto im nikada nisam davala mogućnost da se oni bave samnom. Uvek sam ih gurala u smeru da budu svesni sebe a ja sam samo bila vetar koji im duva u leđa. Nikada nisam od njih očekivala neku pažnju i posvećenost, čak sam to i odbijala. Nisam ih donela na svet da bi ispunili moju samoću, već da bi im pomogla da odrastu i idu svojim putem. Sada su porasli. Sina već treba da poguram da raširi krila, a ćerki će trebati još nekoliko godina. Od same te pomisli osetila sam se odbačenom. Ne, nisu mene odbacila moja deca, ja sam odbacila samu sebe. Previše sam se navikla na odbacivanje da sam negde nesvesno čekala taj momenat kada će me odbaciti i deca, pa sam samu sebe hrabrila da izdržim taj momenat, a u stvari sama sam pravila te kreacije. Sama sebe ubijala tugom koju sam duboko sakrila u sebi.

Misao se uvek odrazi u materiji. Ta mala valjkasta tvorevina u mojoj levoj dojci je tražila duboko preispitivanje. U psihologiji leva dojka je vezana za majku i decu. Tu je čvor. Postavila sam pitanje koji to deo u vezi dece i majke nisam osvestila. Nisam planirala da idem kod lekara. Znam da sve ide iz naše glave. Odlučila sam da nikome ništa ne govorim. Znam mnogo o mnogo čemu i mogu sama. Ukoliko odem kod doktora od mene će odmah napraviti bolesnika. Ukoliko kažem to bilo kome svi će se uspaničiti jer nas stalno sa TVa bombarduju karcinomom dojke i svi se mnogo plašimo.

Igrom slučaja na FB u inbox mi se javila SS. Nismo bile prijatelji ali mi je rekla da već neko vreme prati moje objave. Priča je krenula zbog zeolita a onda je otišla u skroz drugom pravcu. Tražila mi je datum rođenja a on i onako može da se vidi u mojim podacima o meni pa sam joj ga dala. Već sutradan moja dobra komšinica mi poslala poruku da odemo zajedno na UZ dojki kod jedne njene poznanice koja vrši promociju jedne ginekološke ordinacije. Baš me izenadila. Ja nikom ništa nisam rekla i odlučila da ne idem kod lekara a sada me ona moli da idemo zajedno. Pomislim kako će se ona uplašiti kada čuje da imam neku pojavu u levoj dojci i shvatim da nikako sa njom ne smem na pregled. Odbijem je. To veče mi u inbox stigne poduži tekst od SS. Zapanjila me jer je na osnovu mog datuma ispisala moje najdublje misli. Imala sam mnogo situacija u životu kada sam nešto naslutila a to je bilo tako bizarno , da sam uvek odlučivala da verujem onome što sam videla svojim očima a ne onome što sam registrovala nekim svojim unutrašnjim bićem. Kao što obično bude ono što sam naslutila i potisnula pretvorilo bi se u istinu posle mnogo mnogo godina. Ja bi tada uvek osećala krivicu jer nikada nisam mogla da definišem da li sam ja tada videla istinu ili sam svojim mislima kreirala takvu istinu. Recimo kada sam imala 23 god moj otac je sebi oduzeo život, a ono za mene još strašnije je bilo što sam punih godinu dana pre toga osećala da on odlazi. Čak sam često sanjala isti san gde trčim nekim putem a kola velikom brzinom jure pored mene. Zbog tog sna sam se plašila da će doživeti neku saobraćajnu nesreću, ali nikada ni pomislila nisam da će to on uraditi sam sebi. Moj otac je jedno jutro otišao u šetnju i nije se više vratio. Dugo smo ga tražili. Desilo se da sam bila u jednoj firmi na Voždovcu kada me majka nazvala i zamolila da krenem polako ka SUPu u 29. Novembra, jer je našla njegovo oproštajno pismo. Tada sam osetila neopisivu bol i razaranje u sebi i sledeće čega se sećam bio je moj kolega sa posla. On me je video kako trčim auto putem i izbezumio se od straha jer su kola jurila pored mene velikom brzinom. Jedva me uvukao u auto. Ja toga nisam bila svesna ali sam kasnije shvatila da je to bila scena iz mog sna i osetila sam veliku krivicu, kao da sam ja prizvala sve te događaje.

Tako je bilo i sa pismom drage SS. Do slovca mi je opisala sve viđeno a što nije nikako moglo da se poveže sa stvarnošću. Njeno pismo je stiglo godinu dve posle mog shvatanja da sve što sam videla bila je istina. Tu je bilo mnogo gnusnih detalja o kojima nisam ni mogla da pričam. Ona ih je sve opisala uz puno izvinjavanja. Bila sam i više nego zatečena. Ja sam se razvela u najvećoj tišini, sve te tamne priče su ostale ne ispričane i sada mi ih jedna potpuno nepoznata osoba hronološki ispisala u svom pismu. Na svako njeno izvini ja sam objašnjavala da ne mora da se izvinjava jer ja to već znam, a onda mi je rekla i više puta naglasila da je u naredne četiri godine jako bitno da redovno idem kod lekara i da će onda sve biti u redu. Sa mnogo ublažavanja i okolisanja mi je rekla da ću verovatno imati neki problem sa kancerom i opet molila i molila da se redovno pregledam. Rekla sam sebi da nije slučajno što mi se odjednom dve osobe obraćaju sa molbom da odem na pregled. Obećala sam sebi da neću biti tvrdoglava kao inače , već poslušna, i ubrzo sam otišla u jednu privatnu ordinaciju na zakazani UZ dojki. Do tog odlaska na pregled ja sam sebi radila tretmane, osvešćivala taj svoj čvor i to zadebljanje gotovo skroz nestalo. Za nedelju dana se toliko smanjilo da sam ga jedva napipavala. Ja sam već nekoliko meseci pila vodu po Neumivakinu sa hidrogenom, ubacila sam i ascorbinsku kiselinu sa sodom, i nastavila svako jutro da pijem laneno ulje. Ono najbitnije je osvešćivanje svojih misli, upravljenje njima i osmeh na licu. Najbitnije je sa osmehom raditi duboko disanje za dijafragmu.

Krenula sam na zakazani UZ. Ne volim da kasnim ali u saobraćaju nastao takav zastoj a minuti su odbrojavali. Autobus je milio i već sam se pomirila da kasnim. Baš tog trenutka vozač je otvorio vrata , daleko od stanice. Bilo je potrebno da samo pređem ulicu i uđem u ordinaciju tri minuta pre zakazanog termina. Osmehnula sam se zbog pozitivnog sinhroniciteta i postala svesna da radim ispravnu stvar. Univerzum mi je upravo to rekao tim sitnim detaljem. Doktor je bio preljubazan. Na UZ mi je rekao da nikada ne bi video taj čvorić da mu ja nisam pokazala prstom gde je. Stvarno je bio minijaturan. Po svemu je rekao da veruje da se tu neka cista ispraznila i stvarno je na snimku izgledao kao balon koji je pukao pa mi je jedna strana malo pocepana. Onda mi je pojasnio da pošto je ta jedna strana tako nepravilna najbolje bi bilo da odem kod onkohirurga, a ono što on zna naš najbolji dijagnostičar je doktor G. Na to ime sam odreagovala kao da čoveka znam čitav život i u sebi ga oslovila njegovim nadimkom . Bila sam sigurna da mi je neko o njemu puno pričao i da ga oslovljavao tim nadimkom. Na odlasku mi doktor objasnio da je najbolji dan za pregled grudi deseti dan po završetku ciklusa.

U povratku kući imala sam dovoljno vremena u autobusu da izguglam sve o tom doktoru i u kalendaru izračunam da mi je najbolji dan za pregled 12. Oktobar. Odlučim da ne idem privatno već u bolnicu gde radi jer je bolje da se sve analize urade na klinici, nego da radim privatno pa mi to u klinici ne priznaju. Po dolasku kući odmah nazovem dom zdravlja jer od doktorke treba da dobijem uput za kliniku. Sestra mi nudi termin koji je tek za tri meseca. Moram brzo da pričam jer one velikom brzinom prekidaju vezu. Objasnim da mi treba uput za onkohirurga i dobijem termin koji je te nedelje. Tog dana odem sa svim papirima. Tamo kao medicinska sestra radi moja drugarica iz srednje škole A i odmah mi prišla da vidi šta mi treba. Sve papire pregledala i rekla mi da nema šanse da dođem kod tog doktora jer je kod njega uvek sve prepuno. Pomirila sam se sa tim i rekla da nije bitno kod kog ću onkohirurga da zakažem. Kada me je doktorka prozvala već sam bila pomirena sa tim da nema mesta kod doktora. Ispričam joj sve i na kraju spomenem koji doktor mi je preporučen. Ona počinje da se izvinjava i kaže evo ućićemo u sistem da vidite da kod njega nema ni jedan slobodan termin a onda zastane iznenađena. Kaže da postoji samo jedan slobodan termin 12. Oktobra u 8h. Bila je zapanjena i pita me da li mi je daleko da čekam do tada. Podigla sam oči na gore svesna ponovnog sinhroniciteta koji mi otvara sva vrata. Od svih mogućih dana u kalendaru slobodan je baš onaj dan za koji sam u autobusu izračunala da mi je najidelaniji. To nije bila slučajnost. Univerzum se otvorio za mene. Shvatila sam da je sve apsolutno u redu. Da je ovo samo jedno iskustvo za mene kroz koje treba da prođem. Zakazala sam taj termin i sa osećajem sreće otišla. Taj osećaj me više nije napuštao. Pomislim da sam samo dve tri godine ranije napipala tu grudvicu u svojoj glavi bi iskonstruisala najveću dramu, a da sam je napipala recimo pre sedam osam godina sebi bi odmah potpisala smrtni ishod. Sada sam samo osećala radost. Prisustvo Univerzuma je bilo gotovo opipljivo. Osećaj da je baš sve kako treba bio je mnogo jak. Čekajući doktora više sati tog 12tog bila sam svesna da neće proći baš sve glatko. Sve služi da nešto naučimo i ako bude blago samo ću proći preko toga bez ikavog sagledavanja sebe. Sve služi učenju i sagledavanju, širenju svesti i upoznavanju sopstva. Gledala sam preplašena i zabrinuta lica oko sebe i počela da se molim. Imala sam ogromnu želju da ih napunim sve svetlom da bi se osvestili i progledali, da bi shvatili da je bolest tela samo govor duše koja nas opominje da nešto ne radimo kako treba, da treba da promenimo misli i osećanja, da postanemo svesni sebe. Toliko sam se molila da sam upala u neko čudno stanje. Svuda oko sebe u toj čekaonici sam videla svetlo i osećala neopisivu radost. Posle više sati čekanja doktor se pojavio. Prozivao je po dve žene odjednom i red se brzo smanjivao. Kada je prozvao mene ušla sam sa još jednom ženom. Odmah sam osetila njegovu jaku mentalnu snagu i duboku koncentraciju. Ima posebno stanje svesti. Voza se u ordinaciji na stolici na točkiće. Prvo je pregledao ženu iza paravana. Sve je tako organizovano u tom malom prostoru da se nas dve uopše ne vidimo ali ona ima dobar uvid. Gestikulacijom mi je pokazao kako da se pripremim za pregled i usput ispitivao za moje generalije. Koliko imam godina, da li sam rađala, gde živim i tome slično. Pregled nije bio neprijatan. Nisam ni videla kada je prva žena izašla ali dok sam se oblačila čula sam doktora kako sestri diktira moje podatke. Između ostalog i da će mi raditi punkciju. Dok sam oblačila poslednji komad odeće žalila sam se sama sebi što ću sada morati opet da zakazujem tu punkciju i sve to već doživela kao matletiranje. Tada sam čula doktora kao diktira da imam 37 godina. Prekinem ga. Njegov fokus je bio jak pa sam morala još jednom da reagujem. Razbila sam mu fokus i videla kao u usporemom snimku kako se komadići te energije rasipaju oko njega. Tada me je prvi put pogledao u oči i pitao da li sam ja to nešto rekla. Pitam da li on to diktira moje podatke i kada je potvrdio ispravim ga da nemam 37 godina već 47. Nije mi poverovao. Posle je na mojoj knjižici proverio godište i onda se zagledao u mene. Uključio je svoj skener. Osetila sam kako njegovi zraci proleze kroz moj i najmanji atom. Prisustvo Univerzuma je bilo izuzetno jako. Taj sekund je trajao čitavu večnost. Osećaj da sam na pravom mestu u pravom trenutku je bilo neverovatan. Sve je izgledalo nekako poznato. Imala sam utisak da mi rastu krila i da polećem. Doktor je nešto napisao na papiru i rekao ispred koje ordinacije da čekam. Nisam razumela. Pružila sam ruku da uzmem knjižicu i moje papire i tada mi sestra ponovila gde da sačekam doktor da mi uradi punkciju. Bila sam zaprepašćena. Prokomentarisala da mi ne daju vremena ni da se uplašim. A uplašila sam se mnogo. Imam od detinjstva nenormalan strah od inekcije. Druga sestra me uvela u tu ordinaciju, pomogla da se raspremim i legnem. U meni je sve bubnjalo od straha. Ona je bila nežna i preljubazna, čak i zabavna. Ja sam pokušavala da obuzdam strah, ali on je već prelazio u paniku. Uskoro je došao doktor. Pokazao kako da držim ruke a onda počeo da priča o svemu i svačemu i usput me pitao gde radim. Spomenula sam mali salon za masažu na šta se osmehnuo i rekao da je tačnu znao da radim nešto što mnogo volim jer imam tako velik i blistav osmeh. Bila sam zbunjena jer na pregledu nisam bila uopšte nasmejana. Nastavio je pričao o mojoj blistavosti i da nije ni čudo što toliko mladoliko izgledam da ja nisam ni osetila tu iglu , ni primetila da je uzorak uzet. Rekao je da je gotovo i da se spremim. Opet sam osetila taj skener na sebi. Bila sam naga do pojasa ali uopšte nisam osetila stid jer on nije gledao moje telo već je skenirao dušu. Čak sam u slici mogla da vidim šta je to on video. Sestra je već treći put postavljala isto pitanje koje se odnosilo na protokol da ja treba sada opet u dom zdravlja da idem po uput za mamografiju, pa da zakažem istu, i sa tim rezultatima dođem na kontrolu. Kada je doktor ugasio svoj skener rekao je da nećemo ništa od toga da radimo već da će sačekati rezultate punkcije a i na osnovu toga će on uraditi sve što treba. Rekao da se vidimo za dve nedelje i otišao. Osećala sam se zaštićeno i zbrinuto. Odlazila sam kroz dugi hodnik gotovo ne dodirujući tlo. Na tako neprijatnom mestu doživela sam čaroliju. One slike koje doktor video u meni bile su prelepe. Osećaj povezanosti i prepoznavanja bio je neverovatno moćan. Radost neopisivo velika. Po izlasku iz bolnice sela sam na prvu klupu da se malo priberem i vratim u sadašnji trenutak. Prišao mi je ogroman mačak. Bio je iste boje kao moja mezimica maca. Njena ogromna verzija. Glavom je gurao tašnu sa mog krila. Mislila sam da traži hranu i počela da pričam sa njim objašnjavajući da nemam ništa za jelo. Pričala sam mu koliko je lep i da bi se svideo mojoj mezimici. Tada sam shvatila da on u stvari gura moju tašnu jer on hoće u moje krilo. Ja sam velika žena ali moje krilo je bilo malo za na njega. Vrteo se i meškoljio. Osećala sam njegovu težinu. Na kraju se namestio tako da je svoju glavu spustio na zavoj na mojim grudima, na mesto gde je doktor uradio punkciju. Ja sam ga mazila i tepala mu, a on je uzvraćao dubokom grlenom vibracijom. Osećala sam kao me to predenje opušta. Doživljaj je bio magičan. Skroz sam se prizemnila. Uradila sam jedan selfi sa tim mačorom. Kada sam se skroz opustila on me je lenjo napustio. Bila sam potpuno fascinirana svim događajima tog dana. Gleadala sam u Nebo i bila neizmerno zahvalna za sve.

Nisam se osećala bolesnom i dve nedelje je brzo prošlo. Prvi put sam se zabrinula na šalteru kada me sestra pitala da li me neko pozvao i potvrdio da su rezultati gotovi. Rekla sam da nije. Ona je navaljivala sa svojim sumnjama gde sam se ja zabrinuto pitala da nisam možda prema svemu previše opuštena. Ja sam bila peta koja je je predala knjižicu a od ranije je gužva pred ordinacijom bila ogromna. Stala sam u hodnik prekoputa ordinacije spremna na dugo čekanje. Jedna je žena izašla napolje, a uskoro i druga. Vrata su se opet otvorila i sestra je otrčala za pacijentkinjom koja je upravo izašla. Sa mesta gde sam stajala mogla sam da vidim vrh bele klompe i ćošak doktorovih zelenih pantalona. Sestra se vratila. Nije još ni zatvorila vrata do karaja kada se okrenula tražeći nešto pogledom po hodniku. Onda se srela sa mojim očima i šapatom me zvala po imenu. Ja sam se iznenadila ali ona je ponavljala moje ime i šapatom me pozvala da uđem. Ušla sam zbunjena. Doktor je bio jako namršten i ljutito pitao gde je moj katron. Ja sam objasnila da sam tek predala knjižicu na šalter i sestra je brzo otrčala tamo. Doktor je ćutao i držao se za glavu. U trenutku sam zaboravila gde se nalazim i pitala ga šta se to sa njim dešava. Još luđe je bilo što mi je odgovorio. Ispričao kako on nikada nije bio bolestan ali da je dobio neki virus. Da nije dugo mogao da se izbori sa njim, da je i dalje slomljen i užasno ga boli glava. Pročitala sam na internetu da je lav u horoskopu, kao moja ćerka, a i ponašao se kao lav. Snažan i preozbiljan. Vrlo autoritativan pa me ta spontanost iznenadila. Skroz sam zaboravila da sam ja došla po rezultate. Skoncentrisala sam se na to da mu glavobolja što pre prođe. Sestra je ušla sa papirima i to me podsetilo gde sam. Doktor mi je objasnio da su nalazi čisti i dobri. Bio je zamišljen i zamolio da me pregleda još jednom. Onda je opet razmišljao i rekao da mu treba snimak jer njemu tu nešto nije jasno. Ispisao mi papirić i rekao po imenu koju doktorku da potražim. Mislila sam da me poslao na mamografiju ali bila je u pitanju magnetna rezonanca. Malo sam se našetkala gore dole po stepenicama dok nisam našla tu doktorku. Svi su bili preljubazni i uviđajni. Doktorka mi je objasnila da se taj pregled radi posle ciklusa i zakazala mi datim za dvadesetak dana. U odlasku srećem mog doktora i on kaže da je to dobar datum. Spokojna odlazim.

Sa rezultaima u rukama počela sam da čeprkam po internetu. Našla sam i njegova predavanja i shvatila šta ga buni. Rezultati su bili dobri ali izraslina je bila tvrda i nepravilnog oblika što ukazuje na malignitet. Tako sam se iz svog bića prebacila u um. Svojim mislima okrenula leđa Univerzumu. Za magnetnu nisam bila spremna . Mnogo sam je teško podnela. Oni zvukovi su bili jezivi. Osećala sam se potpuno slomljeno posle toga. Bila sam tužna i sve mi je teško padalo. Čak sam se i na doktora naljutila što me tu poslao. Odjednom su mi svi bili krivi za sve. I kako obično biva istovremeno su mi se desile dve stvari baš tih dana koje su me koštale mnogo i sebe sam ubeđivala da ne brinem jer novac nije ništa. On stalno cirkuliše i doći će opet nazad. Kasnije sam shvatila da je to bila samo opomena zbog mojih loših misli. Ispalo je da magnetna nije radila nedelju dana pa nas je bilo mnogo primljenih u istom danu pa su se samim tim i rezultati duže čekali. Palo mi je na pamet da mogu da budu loši i misao mi je bila da ja čak ne mogu ni da razmišljam u tom pravcu jer nemam kome da ostavim decu. Da ja zbog te dece moram da ostanem živa i zdrava. Onda me je upravo to porazilo. Kako je moguće da opet odlučujem da ostanem živa zbog dece, a ne zbog sebe same. Porazilo me to otkriće. Na drugom porođaju sam čula da mene i bebu upisuju kao preminule i onda je krenula borba za život jer nikako sina nisam mogla da ostavim da raste sam bez majke, a onada i borba za život moje druge bebe, moje devojčice, jer ako ona umre ja neću moći da živim, a moram da živim jer me sin čeka. Sada opet odlučujem da moram da živim zbog dece. Zar meni nije stalo do mene same, pitala sam se. Odgovor je bio poražavajući jer ja stvarno verujem da moj pravi život nije ovde.

Posle dugo čekanja rezultati su bili gotovi ali trebalo je još nekoliko dana sačekati kada doktor radi u ordinaciji pa odlučim da ni ne odem po rezultate. Tada mi je pao imunitet. Rođeni brat mog bivšeg muža je bio u izuzetno lošem stanju. Samo pre par meseci niko ništa nije slutio a onada je u maju imao operaciju bubrega. Odnosno bubreg mu je izvađen . To je za sve bio preveliki šok. Posle samo dva meseca je na mestu reza nešto napipao. Nisam mogla ni da se naviknem na ideju da mu nije bilo dobro već u novembru je bio na samrti. Plašila sam se svaki put kada zazvoni telefon da ću čuti loše vesti. Živeo je sam sa sinom koji je samo malo mlađi od mog. Išao je na hemo terapije i ja sam se zaklela sebi da ja na njih nikada neću ići. Tog dana pred doktorovom ordinacijom sam se borila sa sobom da isključim telefon. Osetila sam doktorov pogled na sebi ali sam se pravila da ga ne vidim. Bila sam vrlo negativna, u velikoj minus fazi. Prozvana sam posle više sati čekanja kada su me noge i leđa već prilično bolela. Već sam iščitala rezultate magneta i videla da sam na granici između dobrog i lošeg. Doktor je čitao rezultate i dugo se trljao po čelu. Sećam se da je zamolio da još jednom uradi pregled ali ja se tog pregleda ne sećam. Kako mi je prišao ja sam upala u drugu dimenziju. Kao da sam upala u neki vremenski prolaz. Bila sam potpuno pogubljena. Posle mi je rekao da smatra da je najbole da se ta izraslina izvadi. Izgledala sam unezvereno pa je nastavio sa rečenicom da je bolje da ga posle mrzim što me nepotrebno operisao, nego da se kajemo što nismo uradili tu operaciju. “Znate , može da se desi da je ovo sami početak neke loše priče i ja se neću smiriti dok ovo ne izvadim i ne pogledam pod mikroskopom šta je”.

Objašnjavao mi gde da idem da zakažem operaciju, ali ja nisam mogla da se vratim iz one druge dimenzije. Kao da sam ispala iz svog tela. Pretpostavljam da je mislio da sam se uplašila pa je pažljivo pričao samnom a onda ukapirao da ga ja uopšte ne razumem. Više puta je ponovio kroz koji hodnik da prođem i gde da skrenem, a ja sam ga belo gledala. Posle mi je bilo smešno kako mi je kao detetu rekao da sednem na stolicu iza njega i on je nastavio da radi sa drugim pacijentima. Posle izvesnog vremena mi se obratio kao malom detetu opet objašnjavajući šta da radim. Ja sam i dalje pokušavala da se vratim u telo. Kroz mene su prolazile informacije iz neke druge sfere. Bila sam previše svesna da se znamo iz nekog prošlog života i da smo imali toliko lepu priču da sam bila na ivici da zaplačem. Bilo mi je baš teško da se ponašam normalno. Iznenada me pitao čime sam bavim a ja sam ko iz topa rekla kratko Rekonekcijom. Nasmejao se i pozvao nekog telefonom i najavio moj dolazak i onda mi objasnio kako da nađem sestru S. Podsetio me da ponesem svoje stvari i time stavio do znanja da se vidi koliko sam pogubljena. I ako sam tvrdila da sam sve razumela naravno da sam se izgubila. Sva sreća pa bolnica ima svoja fizička ograničenja pa je bilo neminovno da tu sestru S ipak pronađem. Rekla mi je da je sačekam u hodniku i to čekanje mi je pomoglo da se malo sastavim sa sobom. Izraslina je bila mala pa sam bila ubeđena da ću doći samo jedan dan i da će mi doktor u ambulanti to samo secnuti i ja ću odmah otići kući. Držala sam se svoje verzije pa zato sestru S ništa nisam razumela. Pritom ona se sve vreme suzdržavala da ne pukne od smeha i oslovljavala me sa koleginicom. Ja sam i dalje bila bez mozga i sporazumevenje je išlo teško. Upisala mi je 14 januar kao dan operacije a da 13tog treba da dođem u bolnicu. Joj koji sam ja šok doživela kada sam shvatila da ću čak nekoliko dana provesti u bolnici. Počela sam da se branim od toga. Sestra S mi je objasnila da to tako mora. Pitala sam je zašto me oslovljava sa koleginicom a ona kroz smeh kaže da joj je doktor nešto ispričao preko telefona. Počinje da me ispituje za Rekonekciju a meni se baš i nije pričalo o tome. Rekla sam joj da doktor može da izleči telo a ja dušu. To joj je bilo mnogo simpatično i upisala pored mog imena lek za dušu. 13ti januar je padao u nedelju i počela sam da se šalim kako znam gde ću biti na dočeku Srpske nove godine. U stvari najveća muka od svega mi je bila što moram da se obratim bivšem mužu jer će morati on to vreme da bude sa decom. Pritom i njegov brat nije dobro. Tako sam ja upala u jednu horor priču ali sam se dobro držala.

Deverov život se brzo gasio. Bila sam pretužna zbog njega i njegovog deteta. Sve što sam mogla da čujem od bivšeg muža bila je samo materijalna priča i njegova uloga žrtve . To mi je bilo tako degutantno. Kako su dani prolazili sebičnost bivšeg muža i svekra je bila sve upečatljivija. Pitala sam se sve vreme kako ja to nisam videla pre svoje udaje. Gde su mi uopšte bile oči. Interesantno je da je moj svekar isto godište mog oca, samo 13 dana mlađi. Poštovala sam tog čoveka. Sva sreća nisam živela sa njim jer bi me svojom arogancijom davno spalio. Ovako viđali smo se retko. Nisam znala da sam mu posle svog razvoda postala neprijatelj sve do sahrane. Nisam ni tada ništa kapirala jer sam bila slepa od tuge. Kada sam mu prišla da izjavim saučešće on je otišao par koraka unazad u pokušaju da me izbegne. Tek sam kasnije to shvatila a tada sam ga zagrlila i rukama mu brisala suze. Bila sam slomljena od bola. Kasnije je moj sin odveden na početak duge kolone da nosi krst a ja sam sve vreme stiskala ćerkinu ruku da je neko ne bi gurnuo u toj gužvi. Kod grobnog mesta sam joj stalno govorila da prati dedu i stane kraj njega, ali kad god bi mu mi prišle on je odlazio na drugo mesto. Tek posle trećeg pokušaja sam ukapirala da ne želi da stojimo blizu njega. Mnogo kasnije mi je to stiglo do svesti. Posle pokopa sam našla sina ali tada me bivši muž uz objašnjenje da nema kome drugom da se obratim zamolio da ja priđem popovima i sve regulišem. Našla sam se u nebranom grožđu pa čak i u problemu kada je pop počeo da me ispituje svašta. Osećala sam se kao pogrešna osoba na pogrešnom mestu. U pogrešnom Univerzumu. Nisam htela da pravim scena pa sam sa decom otišla u restoran posle sahrane bez obzira na to što se u svim tim teškim trenucima prethodnih dana moj bivši muž dosetio da me pozove telefonom i kaže da ne smem da pozovem nikog svog na sahranu jer to puno košta. Bila sam u šoku jer sam ja iskreno patila i nije mi čak ni palo na pamet da bi ja možda trebalo nekog da obaveštavam o svemu što se dešava. Igora više nema i potpuno je sve jedno da li ću sedeti tamo ili ne. Ničim više nisam mogla da ga vratim i sve naspram toga je bio potpuni besmisao. Čak i kada je moj svekar rekao da ne želi da sedi za istim stolom samnom, i kada mi je na odlasku pred svima okrenuo leđa da se ne bi pozdravio samnom. Sve je bilo besmisleno. Deca i ja smo sedela u najvećoj tišini samo nemo posmatrajući euforične ljude oko sebe koji su uživali u razgovoru, jelu i piću. Prvom zgodnom prilikom sam otišla i ubedila decu da ostanu sa tatom. Mislila sam da je tako ispravno. Vraćala sam se polako peške kući i zatekla svoju decu u stanu. Njih je dovezao tata čim sam ja otišla. Svest da niko ne mari za Igorovog sina bila je poražavajuća. U toj porodici svako je gledao samo sebe.

Nisam se plašila operacije. Osećaj da je sve onako kako treba da bude je bio mnogo jak. Otpor sam imala samo prema boravku u bolnici. Osećala užaš pri pomisli na braumile i cevčice i samo se molila da to što lakše podnesem. Po protokolu u sredu pre prijema u bolnicu sam se javila anesteziologu i svom lekaru sa svim papirima od pregleda koje sam u međuvremenu trebala da obavim. Za decu se nisam brinula. Svi su sve znali i ostavila sam sve da sami ispalniraju kako će funkcionisati dok nisam tu. U glavi sam stalno imala sliku jedne vizije koja mi se desila u novembru. Ukazao mi se sveti Serafim Sarovski pa sam čitala o njemu. Pročitala sam i jednu priču o dečaku koji se zvao kao moj sin Nikola i koji je imao tumor ispod levog pazuha, kud baš levog kao ja, i kako ga Sv. Serafim Sarovski tu dotakao i posle snažnih bolova ostao isceljen. Sve je bilo previše simbolično pa sam to upila u sebe. Bilo mi je zanimljivo jer se on po kalendaru slavi 15. Januara, a ja ću tada biti u bolnici. Te srede sam sam upoznala ženice sa kojima ću biti u istoj sobi. Najmlađa G mi je dala puno korisnih informacija jer je ona u novembru već prošla kroz celu tu priču, a sada ima reviziju. Doktor me dočekao sa jednom ohrabrujućom i utešnom pričom ali sam mu ja objasnila imam bezgranično poverenje u njega. Zaista se nisam plašila i svemu se skroz prepustila. Veče pred operaciju stiže mi poruka od prijatelja SV koji ne živi u zemlji. Dirnulo me što se setio datuma moje operacije i ako se mesec i više dana nismo čuli. Poverim mu moj užas od postoperativnog perioda i zamolim ga da tu noć posle operacije misli na mene. Obećao je da hoće i to mi je bila uteha.

Drugarica i njen muž su me to jutro odvezli i smestili u bolnicu. Ja kao da sam bila vesela,kao da sam na putovanju. Najmlađa G je bila u istom fazonu i uskoro smo imale problem jer su nas boleli stomaci od smejanja. Nije se znalo ko je bio duhovitiji i zabavniji. Deset godina starija od mene je bila V , a od nje deset godina starija LJ koja je posle prednjačila u dogodovštinama. Tih dana se očekivala Putinova poseta Beogradu pa nam je čak i to bila tema za nebrojane šale. Saznale smo da će mo biti operisane 14tog ujutro. Najmlađa G je želela da bude prva. Ja sam ponavljala sa to ne želim jer je još rano i doktor će sigurno biti bunovan. Treća sreća , ponavljala sam pa sam doživela šok kada su me prvu odveli na operaciju u 7h ujutru. Nisam ni stigla da shvatim šta se dešava a već sam bila na stolu. Svi su bili ljubazni i divni prema meni. Anesteziolog mi je gotovo tepajući postavljala pitanja pa sam se iznenadila što mi postavlje opet ista pitanja. U trećem krugu sam čula sebe kako lupam gluposti. Rekla sam da ima 25 godina a onda počela da se smejem i izvinjavam objašnjavajući da za par dana punim 48 godina. Ne znam da li sam uspela da završim rečenicu jer sam samo nestala.

“Svetlaniceeee…..dušoooo…..hajde mila probudi se” – čula sam kao iz neke velike daljine ali me san i dalje obuzimao. Umiljati glas me i dalje dozivao uporno tražeći da se probudim. Kada sam pokušala da se javim nešto me oštro i jako zarezalo u grlu. Bolelo je. Glas mi je obašnjavao da sačekam malo i osetila sam kako mi nešto izvlače iz grla. Otvorila sam oči i ugledala duboke crne oči sestre M. Posmatrala me je blago se osmehujući a onda je krenulo kotrljanje. Brzo su se smenjivali plafoni iznad mene a onda upustva kako da se prebacim na krevet. Utonula sam u san. Nešto me je probudilo i ugledala sam prazan krevet LJ i kako upravo vode V. Utonula sam opet u neki san. Osetila sam nešto i otvorila oči. U dnu kreveta je stajo moj doktor i samo me posmatrao. Čini mi se da sam uspela da mu se javim. Videla sam da je otišao do prozora gde je bila G, a zatim je otišao. Opet sam utonula. Čini mi se da sam videla kada su vratili LJ jer su gurnuli malo moj krevet i to me probudilo. Ne mogu da se setim kada se vratila G. Sve je bilo u nekom magnovenju. Stigla je noć koje sam se najviše plašila. Svi smo primali infuziju i iz nas su virile cevčice. Nismo smele da ustajemo. Nisam osećala nikakve bolove jer smo bile pod lekovima. Setre na odeljenju su bile maksimalno uviđajne i pune razumevanja tako da je svaka neprijatnost svedena na minimum. Beskrajno sam im zahvalna na tome. Tešila me je pomisao da moj prijatelj SV tu noć mislim na mene. Znala sam da hoće i to mi je mnogo značilo. Nekako nisam bila sama.

Jutro je donelo novu euforiju. Uzbuđeno smo počele da komentarišemo prethodni dan. Šalile smo se da nas je onako onesvešćene mogao bilo ko da operiše. Postavljele smo jedne drugima pitanja i izvrtale stvarnost u svim pravcima tako da mo se prelivale iz priče u priču. Onda mi je LJ rekla da je ona bila odmah posle mene i da je dugo čekala jer mene neočekivano dugo niko nije mogao da probudi. Uporno mi je opisivala nekog doktora sa naočarima koji se uspaničeno raspitivao za mene. Ja sam se šalila kako sam eto dok sam spavala postala popularna i poznata u bolnici. Navodno od 8h do 10h niko nije uspeo da me dozove nazad u ovu dimenziju i nisu mogli da shvate zašto. Ja sam im ispričala kako je u jednom trenutku doktor bio u našoj sobi i svi su me u glas ubedili da haluciniram. Bile smo kao pijane, potpuno šašave i smejale smo se do besvesti. Posle podnevne smene sestara saznajem da je svima amputirana po jedna dojka osim meni.Šok. Tada nisam smela da plačem zbog njih jer su bile tako hrabre i dostojanstvne, ali mi je srce pucalo. Nisam mogla da verujem u ono što čujem. Najmlađa G je znala, LJ je pretpostavljala da će dotle doći ali V je bila u šoku. Probudila se bez dojke. Steglo mi se nešto u grlu. Zabolela me sudbina svake žene na ovom svetu. Bol je bio razoran ali nisam smela da plačem. Nemam pravo da sažaljevam tako velike žene. Tek kasnije mi je palo na pamet da ni ja ne znam šta mi je urađeno i potpuno bojažljivo sam raširila okovratnik bolničke spavaćice. Gotovo sam osetila stid što su obe moje dojke bile tu. Došlo mi je da im se izvinim zbog toga. Situacija je bila nadrealna i nepodnošljivo bolna.

U ponedeljak smo operisane. Utorak je prošao u priči a prava euforija je nastala kada je uveče u smenu došla sestra M koja nas je u ponedeljak pratila na operaciju. Kao deca smo joj u glas postavljale pitanja za delove priča koje nam nedostaju. Bila je tako mila i dobra. Dugo nam je sve prepričavala. Tužili su me za moje halucinacije a onada je ona potvrdila da je doktor stvarno bio u našoj sobi između dve operacije. Kaže da ga je videla u trenutku kako izlazi iz naše sobe, ušao u sobu za sestre, srknuo kafu i otišao u salu za operacije. Laknulo mi je kada sam shvatila da je sa mojim mozgom sve u redu. Onda mi je sestra M objasnila kako se uspaničila što me tako dugo niko ne vraća posle operacije pa je otišla u salu po mene. Pričala isto kako niko nije mogao da me probudi. Po aparatima se već videlo da sam izašla iz anestezije. Mirno sam disala, svi parametri su bili dobri jedino što nisu mogli da me osveste. To je bilo baš čudno. Ona je ostala samnom dok se nisam probudila. Objasnila mi je da me grlo bolelo zbog tubusa u ustima. Onda su krenuli šaljivi komentari. Nismo mogle da se zaustavimo. Suze su nam išle na oči od smeha. Bilo je kasno noću kada nam je sestra M rekla da naš smeh odzvanja kroz celu bolnicu pa da se samo malo stišamo, ali da nastavimo jer njoj prija naše raspoloženje. U sredu ujutru je bila glavna vizita koju je vodio moj doktor lav. Ja sam bila prva do vrata. On je bio okružen kolegama i sestrama i videlo se koliko ga svi poštuju. Preozbiljan i strog. Snažna ličnost koja u sebi nosi čitav Univerzum. Zvezdani čovek. Posle ispričanih generalija rekao mi je da će posle vizite razgovarati samnom. Naglasio je da svi iz naše sobe izlaze iz bolnice u petak. Meni je bilo teško da zadržim ozbiljan izraz lica dok ga gledam pravo u oči pa sam skrenula pogled proučavajući zid pored sebe. Doktor je pročavao karton od LJ ali sam osetila kako me posmatra. Okrenula sam se naglo i videla ga nagnutog nad karton sa očima okrenutim ka meni. To me je potpuno fasciniralo. Uspravila sam se u krevetu i počela da ga posmatrma. On se ušeprtljio i još više se utvrdio u svom autoritetu i ozbiljnosti. Gotovo je marširao. Posle svih obavljenih pregleda rekao mi je da dođem na previjanje. Nisam još ni ustala iz kreveta kada je sestra utrčala po najmlađu G da prvo nju odvede na previjanje jer je ona prilično krvarila. Kako sam već ustala ostala sam naslonjena na zid ali V je uspaničeno molila da ona ide druga. Naravno da mi nije smetalo. Čim je ona izašla ugledala sam mog doktora. Ušao je u sobu i kada je ugledao moj prazan krevet prvo je raširio oči od prenareženja a zatim vrlo brzo poprimio lik razjarenog lava. Sve mi je to bilo interesantno. Dok se okretao ugledao me naslonjenu na zid naspram kreveta i rekao da odmah dođem na previjanje. Sve u vezi njega mi je bilo neobično jer nikada nisam očekivala nikakv poseban tretman. Video me je da sam sela ispred sobe za previjanje. Čekala sam V da izađe i odatle sam videla žene iz druge sobe koje su imale iste operacije kao i mi. Bile su izbezumljene, uplakane i očajne. Teško je podneti toliko tuge na jednom mestu. Žene, majke, sestre, drugarice sada same u svom strahu. Tu je bila i tetka moje drugarice. Bilo mi je mnogo teško da ih gledam tako bespomoćne pa sam se iz srca molila za njih i sve žene na svetu. Sestra me pripremila za previjanje i ja sam osećala ogromnu neprijatnost. Doktor se nervozneo šetkao pored kreveta i kršio ruke. Par puta je započinjao rečenicu ali nije uspevao da je izgovori opet kršeći ruke. “Znate… sećate se kada sam rekao da nije isto dok se ne pogleda kroz mikroskop… Znate ja sam odmah sve pogledao … i nešto se tu desilo…. nije onako kao smo se nadali…” Zaćutao je skroz. Bila sam potpuno zbunjena. Nisam čak ni znala šta da mislim. U glavi mi je bilo sve prazno. “Pod mikroskopom sam video maligne ćelije” jedva je izgovorio “ali to je sami početak promene. Mislim da ste na vreme odreagovali. Okolno tkivo je potpuno zdravo. Svi limfni čvorovi su zdravi. Molim vas nemojte da brinete, sve će biti u redu.” Rekla samo jedno tiho i suvo “dobro”. Osećala sam se prazno i osećala sam strah od previjanja. Posmatrala sam ga koliko je uznemiren i na neki čudan način upravo to mi je pružalo utehu. Izgleadao je tako iskreno brižan i upravo mi je to davalo neku neopisivu snagu. Rekao mi je da sutradan, u četvrtak mogu da idem kući i objasnio kako da održavam ranu do previjanja. Nije shvatio koliko mi je strašno zvučala i sama pomisao na povratak u stvarni život. Ovde sam se osećala zbrinuto i ušuškano, a tamo napolju nisam znala na koga mogu da se oslonim.