BUDNI SANJAMO

Zamislite sudnicu koja je okrugla, u obliku amfiteatra. U donjem prvom nizu sede članovi veća, a redove na gore do vrha ispunjavaju posmatrači. Na sredini amfiteatra, u centru kruga stojim ja. Visoka i prozračno bela kako inače sebe vidim u toj drugoj dimenziji postojanja. Tema Veća je gašenje programa planete Zemlje. Već se dugo vodi rasprava samnom jer ja i dalje tvrdim da može sve da se popravi. Podsećam da smo već instalirali mogućnost da se ‚‚tehnički ljudi‚‚ mogu prevesti u prave ljude ako se u njima stvore osećanja. Podsećam Veće na tu mogućnost. Tvrdim da svaka kreacija može to da postigne jer svim bićem verujem u moć kreativne stvaralačke energije Ljubavi. Veće mi iznosi dokaze da to ne može da postigne svako. Ja se trudim da dokažem da može i stojeći tako tu prikazujem simulacije koje izgledaju kao pravi životi. Ja sam učesnik u tim životima, zajedno sa tim “tehnilkim ljudima” za koje ja tvrdim da mogu da počnu da osećaju i saosećaju. Idemo iz života u život menjajući uloge od majke, sestre, supruge, deteta… ma sve moguće varijante . U svakom životu ja bi bila povređena od strane tih istih “tehničkih ljudi”. Nanosili su mi strašnu nepravdu, povrede i bol. Bila bi izmanipulisana, preverena i odbačena, ali ja ni jedan jedini put nisam uspela da ih okrivim, da se naljutim na njih ili da ih mrzim. Svaki put sam samo osećala snažan osećaj krivice što nisam uspela kod njih da probudim osećanja. Na kraju potpuno iscrpljena i poražena zastajem. Tada u krug dolazi član Veća. Podiže ruku i pokreće virtualni ekran koji se vrti visoko u vazduhu pred svima. Počinje holografski prikaz svega što su ljudi bili sposobni da osmisle i stvore a onda kreću jezivi prizori na temu kriminala, ubistava, manipulacija, pedofilije, homoseksualnosti, zlostavljanja, nasilja…. stavljam ruke ispred očiju da ne gledam a onda u produžetku izveštaj kuda sve to vodi. Devijacije su strašne. Prizori me toliko razaraju da u svom fizičkom telu, u ovom životu osećam užasne bolove kao da mi se tkivo kida i odvaja od kostiju. Previjam se od bolova i imam utisak da mi se mozak razara. Tamo pred većem počinjem da vrištim od užasa i padam u nesvest.

Narednih dana sve što mi je stizalo u život kao informacija bile su te iste teme. Bilo na internetu, TVu, bilo da čijem tuđe razgovore, izveštaje. Stalno ista tema pedofilija, zlostavljanje dece, oduzimanje detinjstva deci, animalizacija ljudskih poriva…. Mislim da sam se raspadala od bolova, povraćala danima. Nisam uopšte radila. Sve je stalo. Na kraju nisam izdržala i pred Većem sam priznala da su devijacije strašne, da su nastala nepopravljiva oštećenja. Stojim u tom krugu potpuno slomljena. Morala sam i sebi i drugima da priznam da se stvarno neke stvari ne mogu popraviti. Veće je bilo maksimalno uviđajno i puno razumevanja. I sami su pokušavali da nađu način kako da se program planeta Zemlja sačuva. Dok sam stajala tako slomljena setila sam se prizora iz filma “Peti element” i Mile Jovović kao Lulu, u tom filmu pati dok gleda prizore ratova i razaranja na zemlji. Ali ova patologija i devijacija ljudskog uma je mnogo strašnija. To je moralo odmah da se okonča, jer se širilo kao pošast, kao teška zaraza. Članovi Veća koji su se već duže vremena zalagali za ukidanje programa odmah su skočili i tražili definitivno gašenje. Pobunila sam se. Pustila sam hologramsku proekciju sa ljudima koji su veliki humanisti i empate. Vikala sam “šta sa njima? Zar i njih želite da eliminišete? Ne, ne, ne… to ne dopuštam.” Došlo je do Većanja. Predložila sam da se odredi skala na nivou vibracije, frekvencije i empatije. Trebala je sada da se odredi vrednost na toj skali, jer se svi ispod te vrednosti gase. Ceo tim je radio na tome ali sam im stalno smetala i prekidala ih naglašavajući da moraju da budu svesni da će samo mali mikromilimetar na skali odneti mnogo života, možda na hiljade. “Ne zaboravite to nisu samo brojevi, to su stvarne kreacije, živa bića” stalno sam ponavljala. Bila sam toliko naporna da su me na kraju odstranili iz tih prostorija. Više mi nisu dopuštali da bilo koje informacije na tu temu stignu na do mene.

Jednom prilikom, valjda da bi me utešili, objasnili su mi da sam ja samo mesec dana odsutna iz Doma. Kao da sam otišla na službeni put. Objašnjeno mi je nešto poput toga da moj život predviđen na planeti Zemlji recimo 74 god a to je samo nekih mesec dana u Domu. Oni nemaju odnos prema toku vremena kao mi ali ako je tako onda naše dve godine i recimo pet meseci traje jedan njihov dan. Prema tome rekla bi da su me ostavili da se odmorim pola dana posle Većanja, jer prošlo je oko godinu dana pre nego što su mi se opet obratili. “Tvoj najveći problem je što ne prihvataš da zlo kao takvo postoji i da ono mora da se sankcioniše.” Da, ja stvarno ne verujem u namerno i svesno zlo. Verujem da se neko zbuni i pogreši ali da namerno radi i planira zlo, u to ne verujem. Baš zbog toga u mom životu su stalno bile prisutne osobe koje namerno čine zlo, koje uništavaju tuđu sreću i hrane se tuđom patnjom. To je meni toliko neshvatljivo i ne prihvatljivo da ja te dela uopšte nisam prepoznavala. Više su me zbunjivala, i ako su bolela, ali za mene su bila nerešivi rebus pa sam ih samo sklanjala u stranu. Posle mog priznanja na Veću da zlo ipak postoji došla mi je lekcija. “Ti moraš da shvatiš da ljudi koji su činili zlo moraju da budu sankcionisani. Moraš da se setiš svih koji su se ogrešili o tebe. Moraš da ih prozoveš imenom i prezimenom i predaš na sud. Prestani da ih opravdavaš i njihove greške preuzimaš na sebe.” Počela sam da plačem moleći da to ne traže od mene. “Moraš da shvatiš o čemu se radi.” – nastavili su: “Time ti njih nećeš kazniti niti ubiti. Suđenje izgleda tako da ih navedemo da sami postanu svesni svojih dela i ne dela. Da sami uvide i spoznaju šta je to loše i da osete duboko pokajanje. Tek tada će biti isceljenji. Ovako dok ih štitiš nikada neće biti svesni svojih postupaka i neće imati priliku za pokajanje.” Razumela sam po prvi put, a razumela sam i kolika je moja nezrelost, koliko brzam sa zaključcima i koliko u stvari ja nemam poverenja u kreaciju i stvaranje. Kao i ovde u životu ja pokušavam da kontolišem i upravljam a na taj način se život ne živi, veće se propušta. Prepuštanje znači život.

Dala sam imena i prezimena sudu. Tada sam po prvi put postala svesna šta se sa nama dešava kada nam drugi upućuju svesne i nesvesne loše misli. To se sve lepi na nas. Poput nekog gasovitog stanja. Kada uđe u nas i dalje ima svoju vibraciju koju je kreirala osoba sa lošim namerama. Lepi se na naše unutrašnje organe i zrači nas, a to zračenje utiče na naše misli . Dalje edukacija mi je donela novu lekciju. ‚‚ Prvo moraš da budeš svesna da je to sve prisutno u tebi a onda svesno postavi zahtev da se očistiš od svega toga.‚‚ Dobro, pomislila sam i u sebi rekla: Ja sad i ovde zahtevam da se se očistim od svih svesnih i nesvesnih loših misli, reči i dela drugih prema meni , i sopstevnih misli prema sebi i drugima. I tada je zaista krenulo fizičko čišćenje. Bilo je bolno, odvratno i neprijatno. Gotovo sam mogla da vidim sluz koja se tegli poput žvake i skida sa mene. To fizičko čišćenje je emitovalo svoje emotivne i psihičke vibracije. Osećanja su bila grozna. Teskobna. Mračna. Pala sam u stanje teškog psihičkog zamora. Znala sam da će trajati dugo jer sam predugo iz života u život toliko toga skupila u sebe.

Teška lekcija. Momenat kada svoje ružičaste naočare sa debelim staklima moraš da skineš sa nosa i trajno odložiš. To je možda samo sazrevanje i odrastanje jedne duše. Galaktička inkarnacija duše. Jednom davno mi je objašnjeno da reinkarnacija i inkarnacija nisu ista stvar. Neka duša moža da se reinkarnira i po pedeset puta a da ne inkarnira baš ni malo, a neko za vreme jedne reinkarnacije može da inkarnira mnogo. Inkarnacija znači sazrevanje duše. Imala sam oko 25 god kada mi se ‚‚otvorilo Nebo‚‚ i počelo u mene da se sipa znanje. Ja jesam fizički imala oko 25 godina ali duhovno sam imala tek tri i u tim vizijama tako stvarnim i životnim posmatrala sam kako rastem. Za fizičke dve godine u duhovnom svetu sam od devojčice od tri godine izrasla u maladu ženu od možda 21 ili nešto više. Bilo je tu i puno rituala. Uglavno su to bila ritualna pranja vodom i puno priče o vodi koja nas isceljuje i donosi duhovnu čistoću. I uvek bi me posle toga oblačili u bela platna. Ibrici za vodu su bili zemljani ali i podovi su bili od nabijene zemlje , a i zidovi su asocirali na pećine, odnosno probijanu zemljui…. Bilo je tu mnogo drugih prizora.

Bila je neka 2013ta godina kada sam bila prinuđena da čineći nekom uslugu jednom mesečno javljam jednoj ženi. Osećala sam njenu bol i saosećala se sa njom dok mi je pričala o nekim svojim bolnim iskustvima. Tešila sam je i objašnjavala neke životne stvari kako funkcionišu. Jednom me je sasvim zbunjena pitala da li sam čitala Pekićevu “Atlantidu” jer joj mnogo zvučim kao sadržaj te knjige. Ubrzo sam knjige nabavila. Prvu knjigu sam na preskok čitala jer mi baš i nije legla i nisam razumela o čemu se radi ali već negde pred kraj sam naišla na svoj rečnik i mentalitet. Našla sam mnogo toga što sam videla i čula u periodu “otvorenog Neba” . Bila sam mnogo zbunjena. U knjizi se spominju Vodolijani a ja sam slučajno ili ne vodolija u horoskopu. Kasnije su mi stalno stizali podaci o Melchizedeku, Esenima, Katarima i Srbima iz Bosne, sada znam posle razgovora sa jednim prijateljem da su to Bogumili ali nikada , baš nikada mi nije palo na pamet da čitam o njihovim životima i verovanjima. Tek komentari o Zapisima sa Mrtvog mora, na koje me je taj prijatelj uputio su mi približili ta ritualna pranja vodom i oblačenje belih platnenih haljina. To su radili Eseni. Jedan doktor nauka mi je posle ispričao da je te zapise napisao Isusov rođeni brat, i to stariji. Isto tako mi je rekao da se Isus zvao Joshua ban Rabin Ganoce i da mu je učitelj bio kum, otac Jovana Krstitelja, koji je bio Esen. Objasnio mi je shvatanje da je Isusova majka bila devica. To je značilo čiste duše, prosvetljena. I Rekonekcija ima veze sa Esenima. Samom Isusu je rađeno povezivanje Aksiotonalnih tačaka na telu, što se današnje vreme zove Lična Rekonekcija. Nekada je to spadalo u tajne rituale jer tadašnji čovek nije bio spreman za prijem tolike količine energije i informacija. Tokom evolucije čovečanstva i nivo svesti se promenio. Sam Nikola Tesla je pričao da će to vreme doći. Rekonekcije ima veze i sa njegovim vizijama. Sećam se da je moja ćerka bila baš mala kada je celo jutro uporno pokušavala nešto da mi objasni. Nisam mogla ni da naslutim o čemu je reč. Ona je bila baš opširna i nije mogla da izgovori tu neku reč. Na televizi je tada krenula neka emisija o životinjama i navodila me je asocijacijama dok nismo došli do reči evolucija. Nije umela da je izgovori ali mi je rekla: “Znaš li ti mama da 0 treba da elolulila u 1” Molim? Nije mi bilo jasno šta je rekla. Bila sam u kontaktu sa mojom rekonketičarkom Gogom i prenela joj poruku da nula treba da evoluira u jedinucu. “Pa da!” -uskliknula je ona “Mi smo sada 2, dualnost, i mi se razvijamo do nulte tačke, a onda nas oni nose u jedinstvo. Jednotu svega što postoji.” Češkala sam se po glavi ne shvatajući o čemu to njih dve pričaju. “Zar ne razumeš?” -nastavila je ona “Naša deca čekaju da im očistimo put od dosadašnjih shvatanja, trauma i niskih vibracija. Da ima očistimo kanal od svega da bi oni mogli da projure kroz njega i odvedu nas u Jednotu!” mmmm, daaaa.

Jedino što sam ja shvatila da je cela naša planeta, sve sa nama na njoj, samo jedna sitna ćelija jednog ogromnog organizma. Kao što je recimo i jedna sićušna ćelija obolela od raka u stanju da zarazi ceo organizam i uništi mu život, tako je i naša planeta sa niskim vibracijama u stanju zarazi Univerzum. Zato smo dugo bili u karantinu i većalo se kako da nas leče. Da li da nas maknu skroz iz organizma ili da nas leče? Mislim da nam je odobrena svetlosna terapija. Rekonekcija je jedna od njih. Data nam je još jedna šansa i treba da je iskoristimo. (Da za buduće generacije elolulilamo u 1).