DVE MAJE

U razmaku od pola godine na Rekonkciji su se pojavile dve Maje. Ono što je najbitnije za terapeuta je da se ne vezuje emotivno i da ostane sa strane. Međutim ja sam se zbog malađe Maje mnogo potresla. Počelo je sve nevino. Tog dana sam morala da skoknem do salona da nešto dovršim i zatvorim ga posle rada moje koleginice. Po izlasku sam zatekla jednog čoveka kako stoji ispred salona i čita informacije sa zida. Nije mi se pričalo i vrlo sam se mrzovoljno vratila u salon po naše brošure i cenovnike i dala mu ih. Obavila formalni razgovor koga se ni ne sećama, ali se posle uspostavilo da je taj razgovor tom čoveku bio jako bitan. Na događaj sam zaboravila, jer je možda prošlo i više od mesec dana pre nego što je nazvao, i u to u momentu kada sam pakovala kofere, spremna da krenem na more. Preko telefona je reko da bi došao da malo poričamo. Nisam znala o čemu. Objasnila sam da krećem na put i preporučila mu moju koleginicu.

Bila je sredina leta kada mi se taj isti gospodin javio i tek iz trećeg pokušaja smo uspeli da uskladimo termine i nađemo se na razgovoru. Došao je sa svojom suprugom Majom. Oboje su bili jako ćutljivi. Osećala sam njegovu otvorenost i njenu apsolutnu zatvorenost. Procenila sam da je koju godinu malađa od mene. Uskoro sam od njenog supruga saznala da je operisala tumor obe dojke i sada ide na hemoterapiju. Majin muž je insistirao na podacima i informacijama dok sam naprosto čula Majin unutrašnji glas koji gotovo moli da ne govorim ništa jer je njoj previše informacija. Ne može i ne želi više ništa da čuje. Svakako smo se dugo zadržali u razgovoru. Ona je shvatila da od nje ne tražim ništa i ne očekujem ništa pa se malo opustila. Na kraju je rekla da ona želi da dođe na balanse ali sada ne zna kad. Njenom mužu se žurilo. Želeo je ona krene što pre pa sam objašnjavala da svako od nas ima svoje vreme za sve. Da joj da malo prostora i ako ona oseti da ipak ne želi da dođe, da poštuje njenu odluku i ne prisiljava je nikako.

Prošlo je još neko vreme dok se Maja nije nesigurno spistila niz stepenice mog salona. U očima sam joj pročitala molbu da joj samo ništa ne objašnjavam i ne pitam, tako da smo samo uz zadovoljenje formalne komunikacije u najvećoj tišini počele sa radom. Posle balansa sam pričala sa njenim mužem, a ne sa njom jer mi je i dalje pokazivala da bi joj svaka reč bila previše. Prenela sam njenom suprugu moj utisak da ona ostala zaleđena u momentu kada je od doktorke čula dijagnozu. “Zamislite da u glavi čujete samo visokofrekventno zujanje. Ona vas možda i gleda dok govorite, ali ona samo vidi vaše pomeranje usana, ali do nje ne dopiru vaše reči. Ona je jednostavno skamenjena. Kameni kip. Nije u stanju ni da misli ni da oseća. Vi nju doživljavate kao da joj nije stalo. Ne možete da shvatite zašto se ne bori za sebe, ali morate da shvatite da nije to u pitanju. Ona još nije izašla iz stanja šoka koji joj je dijagnoza izazvala. Isključila se. Pošto imate decu svu svoju snagu troši da se pred njima ponaša normalno, da deca ništa ne primete…” Mogla sam da prepoznam to njeno stanje jer sam nekada davno i sama to doživela, ali iz drugih razloga. Dogovorili smo se da na par dana njih dvoje otputuju negde sami, gde neće morati da se kontroliše zbog dece. Da joj ništa ne govori, ni ne traži, da joj samo bude tiha podrška. Ja sam tada otišla sa teskobom u duši svojoj kući. Bolelo me jer sam znala da joj ništa neće pomoći ako to ona sama ne poželi. Vezala se za Maju, sa stalnom molitvom da se trgne i počne da se bori za sebe. Kao da sam je pustila u sebe i počela da ja preživljavam duboko u sebi sve što je njeno. Poklopila su me sva njena teška osećanja. Počela sam i sama da se osećam izgubljeno, nepotrebno…
Drugi tretman je već bio drugačiji. Maja se malo uključila. Malo je nešto rekla o sebi. Dok smo radili tretman često se pojavljivala slika gde se ona kao devojčica rastaje od tate, a onada iščekuje njegov povratak, pa ponovni susret. Nisam uspela da dobijem objašnjenje od nje za to. Posle tretmana se malo više otvorila u razgovoru prepričavajući neke događaje iz prošlosti zbog kojih sam shvatila da ona jako teško podnosi promene. Po duhu nije radoznala i mnogo se teško prilagođava novim stvarima. Treba joj mnogo vremena da nešto prihvati, što mislim da je za njenog muža previše teško prihvatljivo, jer je on brzog i radoznalog duha. On voli da otkriva, istražuje i rizikuje. Znam da to nije posao terapeuta ali ja sam ga sutradan pozvala telefonom i imali smo vrlo konstruktivan razgovor gde je on shvatio na koji način da joj da prostora i kako da joj prenosi informacije. On se zaista mnogo angazovao oko svega. Promenio joj ishranu. Obezbedio gomilu lekovitih napitaka i melema i nije mogao da shvati njen otpor i neučestvovanje. Njenim Rekonektivnim balansom kao da su se oboje izbalansirali i počeli bolje da se razumeju i sarađuju.

Na trećem balansu pojavljivale su se iste slike, ali i pitanje šta je to njena majka doživela, što je ona teško podnela i posle se kao devojka na nekom nivou isljučila, u smislu da je shvatila da nije bitno šta ona želi i treba joj,kad to i onaka neće uspeti da ostvari. Nekako se isključila, postala pasivna, na sebe zaboravila i skoncetrisala se samo da zadovoljava tuđe potrebe i želje. Postala je pasivno poslušna. Na samom tretmanu je odjednom zasijala. Povezala sam se sa njenim svetlom. Shvatila sam da je u tom trenutku na nivou duše dobila mnogo i da treba da je pustim da se sama sa sobom povezuje. Posle tretmana sam je opet pital za roditelje. Opustila se. Skinula je periku sa glave i onako bez kose sva je zasijala ženstvenošću. Pričala je a oči su joj sijale. Bilo mi je drago jer sam shvatila da se konačno uključila. Da je opet prisutna. Ispričala mi je da joj je tata radio na brodu i da se dešavalo da ga nema mesecima. To su ti rastanci i iščekivanja, pomislila sam. Pital sam za odnos njenih roditelja i šta je tu pogodilo, ali je tvrdila da je sve bilo savršeno. Tek kada smo promenile temu iznenada mi je rekla kako joj uvek bilo žao kada otac onako zvizne mamu, pa ona mučenica preleti preko cele sobe, ali da je otac inače bio jako dobar. Jedino kada se on vrati sa broda već sledeći dan nestane. Onada bi ona danima gledala majku kako nervozno šeta po kući grčeći ruke. Peti dan bi majka poslala rođaka po muža. Nejn otac se u stvari kockao. Sve pare koje bi mu isplaćivali za rad na brodu on bi prokockao. Kada bi ga rođaci dovukli kući on bi se izbesneo na svoju ženu zbog toga. Tako je ona već kao dete postala pasivna jer generalno ništa nije bilo izvodljivo . Samo poslušnost, služba i trpljenje a opet ostala je u potpunom ubeđenju da je imala srećno i lepo detinjstvo. Izrazito težak mentalitet.

Dugo sam ja Maju osećala i preživljavala. Krenule su neke moje borbe. Kao da sam se podelila na dve osobe. Jedna je apsolutno preslikavala Maju, a druga je bila jako svesna da je to samo imaginacija, igra uma. Prva (ja) se maltene razbolela. Bolele su me grudi. Mislim da su mi se čak i upalile podpazušne žlezde od čega su me bolele ruke. Uskoro me je bolela i cela kičma, pa i celo telo. Ona druga (ja) je upotrebila sve svoje znanje da onu prvu izleči od ubrazilje. Stalno mi se motalo po glavi pitanje da li bi ja odustala kad bi mi dijagnostikovli rak?Onada bi se ljutila na sebe zbog tih misli i grdila jer se na taj način prave kreacije i ako tako nastavim da ću zaita sve to i doživeti. Bila je to ozbiljna borba sa samom sobom.

Vremenom sam Maju počela da doživljavam na sve bolji način. Jednog dana sam je osetila srećnom i uskoro kao da sam čula njen smeh. Njen suprug mi je potvrdio da su promene bile spore, mrvica po mrvica ali tada kada sam čula njen smeh, on me je zvao i potvrdio da je Maja stvarno dobro. Da je skroz došla sebi i da dobro funkcionišu. Tada sam se i ja oporavila. Obe moje polovine su se opet spojile i više me ništa nije boleto. To je trajalo punih šest meseci. Nijedan terapeut ne sme sebi da dopusti takvo vezivanje. Ja sam sebi to oprostila, jer sam ipak samo jedno nesavršeno ljudsko biće, koje oseća, voli i pati… i kad treba, i kad ne treba… ali šta je tu je. Ipak sve je dobro što se dobrim završi.

Uskoro se javila i druga Maja. Zvala je telefonom pozvavši se na jednog vremešnog gospodina. Tek sam od nje čula da je on ozbiljan bolesnik. On to meni nije pričao, ja nisam primetila jer njegov duh je toliko zdrav i jak. Ona je opet pa bila oduševljena koliko je on sada vitalniji, pokretniji… Pričala je sporo. Zbog teškog i umornog glasa mislila sam da pričam sa staricom, moguće i gospodinovom vršnjakinjom. Zapisivala je sve što joj govorim uz komentar da sve brzo zaboravlja. Možda je prošlo i više od mesec dana pre nego što se opet javila. Objasnila mi je da pati od multiple-skleroze i pitala kolika je mogućnost da ja ipak dođem do nje jer živi blizu. Ja volim da radim u mom salonu ali shvatila sam koliko je njoj sve to naporno, i pristala. To je bio period kada sam se “odvojila” od prve Maje. U školi je vladao neki virus pa su se i moja deca razbolela. Tog dana kada je Maja zvala moja deca su bila zdrava a ja sam vodila pregovore sama sa sobom. Osećala sam da me hvata virus i po automatimu sam se borila protiv njega. Sa druge strane sam samu sebe potsećala koliko je dobro ponekad se malo razboleti jer su to momenti kada nam se čisti duša od svega, a visoka temperatura spali sve što ne valja. Bukvalno sam ubeđivala svoje telo da dopusti sebi da dobije temperaturu. Maja se javila i zakazala jedan termin, a onda sve odložila za nekoliko dan i baš tog dana ja sam dobila temperaturu. Pomislila sam kako to dešavalo i sa prvom Majom. Nekoliko puta se sve odlagalo.

Neshvatljivo je koliko mi je temperatura prijala. Prosto sam imala opravdanje pred samom sobom za leškarenje i spavanje po ceo dan. Po prvi put da mi deca nisu bila prioritet. Nisam ni mislila na njih. Znala sam da su dobro i do besvesti spavala danima. Već posle par dana sam bila potpuno osvežena i regenerisana. Javila sam se Maji jer mi je bilo lakše da prvo zakažem njene termine, pa onda prilagodim ostale. Zamolila sam je da mi da i svoj datum rođenja i zapanjila sam se kada sam čula da je samo malo starija od mene. Ubrzo je došao dan mog odlaska kod nje. Nije mi bilo svejedno što odlazim u tuđi stan, pa sam bodrila samu sebe.

Brinula sam bez razloga. Kod Maje mi je sve prijalo. Inteligenta, razborita i zanimljiva žena. Odličan sagovornik. Shvatila sam da ima ogromna očekivanja od Rekonekcije pa smo počele priču o tome kako se blokiramo očekivanjima i kako smo u stvari mi ti koji svojim mislima kreiramo svoj život. Pričala sam jednostavno i sa puno primera a onada je ona uzdahnula. Rekla mi je da je upravo shvatila šta je sebi uradila. Pre šest godina imala je jednu tešku situaciju koja ju je toliko teško uvredila, šokirala, razočarala i prenerazila da je svakome ko bi je pitao kako je , odgovrala da je kao bez kičme. Dok sam je slušala shvatila sam da smo prošle kroz istu životnu situaciju ali da sam ja uspela da izbegnem tu zamku ega. Svidela mi se Maja. Slušala sam je kako sama sebi svojim intelektom pokušava da obrazloži šta i zašto joj se desilo, što sam i ja radila. Rekla sam joj da sam shvatila zašto nismo uvek sposobni da prepoznamo ni ono što nam je pred nosom. Mi u drugim osobama ne vidimo ono čega nema u nama. Dok razmišljamo o drugima uvek polazimo od sebe, pa zato često puta ne možemo da protumačimo tuđe reakcije i ponašanje. Iznela sam nekoliko primera pa je na kraju shvatila i složila se. Počele smo sa radom. Bilo je divno što u sobi ima pravi sto za masažu. Dok sam je smeštala na krevet desna noga joj je bila teška i nepokretna, zato sam se iznenadila što je iz te noge izbijala vrelina. Majina energija je bila divna, ali jaka vrelina je izbijala iz glave i stopla, podjednako iz oba. Desna strana je bukvalno bila betonirana, teška i zapušena. Osetila sam da se opustila što mi je i sama potvrdila kad smo završile. Rekla je da ne pamti kada je bila tako opuštena. Osetila sam njenu potrebu da ostane sama, pa smo se brzo rastali.

Na putu do kuće razmišljala sam o Maji. Kako da joj objasnim da je neophodno da oprosti osobi koja je toliko uvredila i povredila. To zameranje joj pravi strašnu blokadu. Vrlo moguće je da se zbog toga i razbolela. Taj povređeni ponos i prevara je ipak samo stvar ega tako da joj to stvarno ne treba. Sledeći put smo mnogo pričale. Ja sam joj dala gomile primera iz prakse gde su ljudi trebali samo nešto da izgovore i problem bi bio rešen. Već posle nekoliko primera sama je uzela voćstvo u naraciji. Nismo ni primetile da je prošlo tri sata u razgovoru. Tek kada je shvatila kako funcionišu ti nepisani zakoni Univerzuma ja sam joj reka da jedino što sada treba, pa makar i u sebi, ili samo da piše, izgovara svom bivšem mužu da ga voli i da mu je zahvalna na svemu. Zanemela je. Izgledala je kao da sam je pesnicom udarila iz sve snage u stomak i izbila sav vazduh. Brzo sam ponovila sve one primere iz prakse, a zatim sam joj objasnila da to radi zbog sebe. Sada više nije bitan on, ko je i šta je, već samo ona. On je odradio svoju ulogu i otišao. Sada noj treba da bude samo bitno da se oslobodi svoje blokade. Razumela je, pa je ona meni na glas objasnila kako to funkcioniše i kako će joj to pomoći. Saglasila se i prihvatila to da radi. Ja sam je tada upoznala sa ho`oponoponom. Sve je zapisala i znala sam da će to da radi. Tada smo počeli sa drugim balansom. Bilo je mnogo lepo. Posle mi je ona opisivala razne manifestacije . Smenu toplote i hladnoće, nekog propadanja, širenja, pa uvlačenja… Bila je tako radosna. Jedva je čekala treći tretman.

Posle samo par dana kroz mene su prošli neki njeni strahovi. Osetila sam gubitak njenog samopouzdanja. Zvala me je dva dana posle tog mog osećaja i rekla mi je da je sva u groznici. Dva dana se mnogo znoji do te mere da više puta dnevno se presvlači i menja posteljinu. Ono što je uplašilo je njen fizioterapeut koji dolazi redovno da vežba sa njom. Maja kaže da se ta dva dana posle našeg tretmana osećala divno i rasterećeno, oslično spavala, čitala knjige koje sam joj ostavila, a treći dan je došao fizioteraput koji je odmah primetio da se njena desna noga drugačije ponaša. Jednostavno nije sa tom nogom mogao da radi na način kao do sada i on je to nazvao pogoršanjem. Maja se prestravila. Ja sam shvatila da ima reakcije i bila negde u sebi čak i radosna što su tako jake. Znam da se reakcije jako teško podnose i onaj ko ih trpi čini mu se da traju čitavu večnost. Bilo je teško ubediti Maju da nema razloga za strah. Ona je mislila da će se razboleti i odložile smo naš dalji rad. Posle par dana sam osetila kako kroz mene prolaze svi njeni strahovi. Nazvala sam je da joj objasnima da se to ništa nove ne dešava nego se naprosto otvorila njena Pandorina kutija i sada je počelo sve iz nje da izlazi napolje. To se zove otpuštanje. Prednost Rekonekcije je da sve što se jednom izbaci iz kutije više se ništa ne vraća u nju. Da bude strpljiva i pokuša da se ne palaši. Ja znam da će sve proći i kada prođe neće se više ničeg ni sećati, ali teško je dok traje i teško je poverovati da će proći. Poslednji put kada smo se čule bila je mnogo bolje a i desna noga je bila bolje.

Ova priča sa Majom se još nije završila. Ona ima svoj ritam i njen tok vremena je samo njen. Često me ljudi pitaju koliko često trebaju da rade Rekonektivna isceljenja. Ja mogu uvek da dam dva odgovora. Jedan je preporuka a drugi je da osluškujete sebe. Svako ima svoj ritam. Nekom je potrebno da radi dan za danom a nekome treba mnogo više vremena dok odradi sve ono što su balansi pokrenuli u njemu. Kada je u pitanju rad sa dušom zaista nema pravila.

Moje dve Maje svakako nisu uobičajne, ali i svi mi se međusobno toliko razlikujemo. Nema ničeg bogatijeg, lepšeg i spektakularnijeg od samog života. Biti čovek, e to je veliki izazov!