JaJe

Kako lako zaboravimo naučene lekcije?!? Na sopstvenoj koži sam osetila I naučila da istog trenutka kada počnemo da se bavimo drugima, na gubitku smo. Kada nas neko svojim postupkom, delom, rečima uznemiri ili povredi, mi tog trenutka počnemo da se fokusiramo na tu osobu. Pa zašto je to uradio? Pa kako? Nije u pravu. Odakle mu to? Ups! Izgubili smo fokus. Trebalo je fokus uvek da zadržavamo na sebi i da se pitamo zašto nas je to uznemirilo? Zašto povredilo? Zašto uplašilo?
Meni se to desilo. Usledio je napad potpuno neočekivano i van pameti. Informacije su bile toliko čudne i neverovatne da su me toliko preokupirale i satima sam mozgala šta to bi? Odakle takav rečnik, reči, osećaji? Ipak kada jednom osvestite kontakt sa svojim bićem, neminovno dolazi do promene i proširenja percepcije.

Setila sam se svih bitnih koraka. Kao prvo odmah treba da prestaneš sa mozganjem. Kada nešto ne vidiš, nemoj ni da gledaš na tu stranu, jer ćeš nagađanjem napraviti čitave konstrukcije ne postojećih događaja.

Ja sam rovarila po sebi, analizirajući i analizirajući i ništa nisam našla. Jedva sam zaustavila to ključanje misli i zaspala. Spavanje zaista može da pomogne. Onaj momenat kada se budite, a mozak još uvek ne funkcioniše je najbolji. Meni je isplivalo nešto čudno. Ne znam koliko sam mogla da imam godina. Dvadesetak možda? Pomalo sam se bavila astrologijom. Tačnije jedan astrolog je insistirao na tome pa sam postala gost na predavanjima u njegovoj školi. Sećam se da je , kada sam ga prvi put upoznala nacrtao nekakav krug, u stvari jaje. Povukao je jednu crtu u blizini vrha i obojio maleno polje. Rekao mi je da je većina ljudi takva. Ta velika bela površina je mozak koji ljudi koriste, a ta sićušna crna je intuicija. “A kod tebe je stvar obrnuta” – rekao je i na grafikonu pokazao moj sićušni mozak. “Ti u životu imaš više sreće nego pameti” – smejao se i pričao o mojoj ogromnoj intuiciji a ja ga zabezveknuto gledala. Nisam imala pojma o čemu priča. Na tim njegovim predavanjima svi su vredno radili osim mene. Pojma nisam imala šta ću ja tu. Često bi postavljao neka pitanja. Poneko bi nešto znao, mnogi ništa a ja sam kao iz topa davala 99,9 posto tačan odgovor. Falio je promil jer nikada nisam znala objašnjenje. U mom “jajetu” (glavi) se uvek stvarala slika koju sam ja prenosila rečima ali iz svog mozga nikada nisam mogla da izvučem informaciju zašto je to tako. Sećam se da je lupao rukama o sto, unosio mi se u lice i vikao: “Tačno! Ali hoću odgovor zašto je to tako. Zašto! Zašto! Napregni taj svoj mozak.” I tako…… ja sam naučila neke osnove. Radila sam horoskope drugaricama i bilo je zabavno sve dok se nije pojavila potpuno nepoznata osoba. Uradila sam mu horoskop i doživela nešto neverovatno. Dok sam ucrtavala planete u krug odvijao mi se čitav njegov život pred očima. Jasno sam videla odnose njegovih roditelja i strašne, teške traume. Plakala sam danima. Kada je taj čovek došao po svoj horoskop videla sam sasvim drugu sliku. Trebalo mi je mnogo da shvatim kako se on ubacio u drugu ulogu, stavio mnogo oklopa preko sebe u svojstvu zaštite od bola i poricao sam pred sobom sve. Pa kako njemu reći bilo šta? Odakle mi pravo da rovarim po njegovim ranama? Izbezumila sam se. Baš kada sam sama sebi rekla da se nikada neću baviti astrologijom, moj tata mi je tresnuo sve moje skripte i knjige iz astrologije, u lice. Bio je zaprepašćen. Šokiran. Frapiran. Ko sam ja? Usledio je monolog od par sati gde me predstavio kao veliku grešnicu. Optužio da je to veštičarenje. Objasnio mi moju budućnost kako ću time uništiti svoju porodicu. Kako će me celo društvo izopštiti. Kako ću zbog toga jednog dana izgubiti svoju decu. Bilo je strašno. Krv mi se sledila u žilama. U godinama koje su dolazile optužio me je za mnoge stvari. Ja sam bila povučena, nesigurna, stidljiva. On mi je izgovorio da sam kurva i ako ni dečka nisam imala. Da sam dvolična i ne znam šta još. Mnogo sam patila i plakal. Uvijala sam se kao crv od bola. Nisam znala zašto mi to govori. Mrzela sam sebe i očajavala.

Negde u to vreme sam se krstila. To sam oduvek želela ali sam mislila da mi treba dozvola roditelja. Tek kada sam saznala da mi ne treba, objavila sam da ću se krstiti. Tata je ćutao a mama i brat su izjavili da oni žele da se krste na isti dan kada i ja. Krštenje je zakazano. Rekla sam tati kada i gde, ali pošto su mama i on bili razvedeni, on nije hteo da dođe. Posle mi je stalno prebacivao što ga nisam zvala na svoje krštenje. Čak i rekao da će se ubiti jer ga ne volim, i ne poštujem. Da je strašno razočaran u mene.

Godine 1994., dvadeset prvog januara je ušao u moju sobu i čestitao mi rođendan. Meni je rođendan 26.01. ali mi je tata uvek čestitao tog datuma. Poklonio mi zlatne minđuše u obliku suza koje kaplju. Ogrlicu i prsten sa tamnoplavim kristalom. Bio je petak, a već u nedelju je otišao u šetnju iz koje se nikada nije vratio. Za moj rođendan ga više nije bilo.

Prošli su dani, pa i meseci. Stalni razgovori u SUP-u, potraga i iščekivanje. Bio je sam kraj marta kada smo pozvani na još jedan razgovor, ovaj put u sudsku medicinu. Dugo mukotrpno ispitivanje i na kraju veseli usklik činovnika koji je radosno uzviknuo da konačno imaju jedan rešen slučaj NN lica. To je bio maj tata, a za njih samo NN lice muškog pola. Muškarac je zadovoljno trljao ruke i rekao da je sada samo ostala identifikacija tela. Ja nisam mogla ni da trepćem. Sedela sam potpuno ukočena od šoka. Bez glasa dok sam u sebi urlala NE NE NE. Nisam mogla da prihvatim da je to moj tata. Tokom ispitivanja su mi pokazivali stvari utopljenika. Zurila sam u košulju koju sam mu pre samo par meseci kupila i poklonila. Sada je imala broj predmeta i strašno mirisala. Odmahivala sam glavom mucajući da je nemoguće da je njegova. Pa njegove vrlo specifične naočare sa bifokalnim staklima. Poricala sam, govoreći da samo liče… Ma nije bilo moguće da se radi o mom tati. Mama je sama otišla ma identifikaciju, a miris tih stvari mi je godinama ostao u nosu. Nisam ni plakala, ni vrištala. Skamenila sam se. Nisam ni bila svesna da sam dobila odliv. Vrela krv mi je curela niz noge i natapala odeću. Uopšte ne znam odakle mojoj mami snage da se izbori sa svim i takvu me vrati kući. Valjda materinski instikt da zaštiti svoje dete je u tom trenutku bio jači od svega. Ona je jadna sama morala posle o svemu da brine. Oko sahrane i svega. Ja sam bila poput zombija. Nema i ukočena. Nisam bila svesna svog okruženja. Samo sam u sebi stalno ponavljala NE NE NE, ovo nije moguće, ovo se ne dešava.

Posle obdukcije rečeno nam je da je u pitanju samoubistvo. Sahranjen je 1. Aprila 1994. god a ja se nikada nisam pomirila sa tim. Sahranjen je na dan šale. Najneumesnija šala koju sam ikada čula i doživela.

Nastavila sam noću da osluškujem, očekujući njegov povratak kući. Nekada sam iskakala iz kreveta potpuno ubeđena da sam čula otključavanje vrta. Stalno mi je u glavi odzvanjalo pitanje Zašto? Nisam mogla da razumem i shvatim zašto bi on to uradio. Stalno sam se naprezala da u glavi vidim sliku događaja koji su ga naveli na tako nešto. Zašto? Nisam mogla da razumem niti da se pomirim sa tim. Pojavila su mi se jake aritmije srca. Nekada bi mi se tako jako uzlupalo da bi ostajala skroz bez daha. Uskoro su počele i strašne vrtoglavice koje su obarale sa nogu. Znale su da traju baš dugo i ničim nisu mogle da se umire. A kako su dolazile ne najavljeno počela sam da se plašim da će mi se pojaviti na sred ulice. Otuđila sam se od ljudi, prijatelja, rodbine. Ni oni nisu znali šta da mi kažu i na koji način da me uteše. Ja sam opet bila toliko skamenjena a u glavi mi je stalno zujalo, da mi se dešavalo da vidim da neko otvara usta ali nisam uspevala da čujem glas, niti da razumem šta ta osoba govori.

Organizam mi je bukvalno tutnjao. Nisam mogla da zaspim jer su damari bili toliko jaki i odzvanjali kao topot kopita konja u nekom tunelu. Vreme je prolazilo a da ga ja nisam bila ni svesna. Pomislila sam da ako zaustavim disanje, što duže, da ću uspeti da usporim rad svog srca i da će mi se celo telo smiriti. Ležala bi u krevetu poput neke daske. Izdahnula i brojala do deset, a onda udisala brojeći do istog broja, i da ne bi čula svoje misli. Zadržavala dugo vazduh, a zatim ga jako sporo izdisala. Opet ležala mirno bez vazduha do poslednje granice izdržljivosti kada bi ponovo grabila vazduh. Zaista sam posle nekog vremena pomogla svom telu ali su počele da se dešavaju najčudnije stvari. Letela sam. Negde odozgo bi videla svoje telo kako leži u kreveti. Izbezumila sam se od straha. Raspametila. Paničila. Jedan predivan, umiljati, topao i prepun ljubavi glas mi je rekao da se ne bojim, da je to levitacija. Ja sam se bojala ali nisam mogla da zaustavim događaje. Počeli su da se dešavaju neki drugi životi koji nisu imali veze sa mojim, ali sam ja ipak bila glavni akter. Žena sa osmehom od milion sdrašaca se sve češće pojavljivala. Bila je čista ljubav. Čista radost. Zvala sam je svojom majkom. Majka moje duše! Bila je toliko stvarna i realna da je to bilo zastrašujuće. U tom paralelnom životu bila sam devojčica od tri godine, u njenom zagrljaju, u njenom krilu. Rasla sam kraj nje. Učila me o Univerzumu. O Kreativnoj Stvaralačkoje Energiji Ljubavi. Govorila da je Gospod ženska energija, a Bog muška. Da im moć kreacije daje energija Ljubavi, i da je ona najmoćnija energija stvaranja. Moćnija od svih drugih. Pokazivala mi mnogo toga i stalno pričala o značaju Vode. Te filmske proekcije su počele da se pojavljuju stalno i bez najave. U sred bela dana. Mogla sam biti u sred razgovora sa nekim a proekcije bi krenule. Bile su u mojoj glavi ali stvarne. Sve sam osećala, i mirise, i dodire i čula zvukove. Za sve to vreme sam i bila skoncentrisana na razgovor sa sagovornikom. Dva paralelna života istovremeno. Taj drugi je bio toliko stvaran da sam bila prestravljena. Mislila sam da je to bolest mog uma, ali saznavala sam za stvari koje nikada nisam čula ni videla. Bila sam rascepana, izbezumljena, raspamećena od straha.
Godine su prolazile a ja sam i dalje pokušavala da razotkrijem tajnu svog tate. Svaki dan sam odlazila na njegov grob i govorila mu kako sada ne može da me odgurne od sebe i da je sada prinuđen da me sluša. Počele su da mi se dešavaju najčudnije stvari, a strah je sve više rastao. Moja drugarica Goca Tubić se udala i preselila. Jednom sam joj krenula nenajavljeno u posetu i kako je nisam našla produžila istom ulicom i naišla na jednu crkvu. Osetila sam ogromnu potrebu da uđem u nju. Tamo sam na kupoli videla ogromnu sliku Majke moje duše. Bogorodica. Pala sam na kolena. U toj crkvi ‚‚ Pokrov Presvete Bogorodice‚‚ počela su da mi se dešavaju prava čuda. Molitva mi je sama iskakala na usta. Bila sam u punoj crkvi svesna svih ljudi oko sebe, a ja sam upala u neku drugo okruženje. Vrlo smrdljivo, sivozelene boje. Vrisci, zapomaganje i kuknjava koje sam čula bili su stravični. Bilo je neopisivo strašno. Osećala sam Majku da me bodri i čula njen glas kako mi objašnjava da je to nekakav lindo i da je tu zarobljena duša mog tate. Našla sam taj pramičak dima, zarobljenu dušu koja se raspadala od očaja. Duša i te kako može da boli. Molila sam se i molila do besvesti dok jednom u toj istoj crkvi nisam videla mlaz svetlosti i mog tatu u njemu. Mnogo godina kasnije sam saznala da postoji Limbo, dimenazija duša samoubica. Samoubice su i oni koji se svesno oglušuju o zakone Univerzuma i postupaju protiv sebe, ne voleći sebe. I ako su svi ti događaji bili stvarni, ja sam sve više verovala da sam luda, a vizije su se sve više pojačavale. Sve sam se više zatvarala u sebe i sklanjala od ljudi, prosto se plašeći da ću ih zagaditi svojim ludilom. Zbog svojih vizija sam počela da verujem u Bogorodicu, Sv. Nikolu, Vasilija Ostoškog pa sam i završila u Ostrogu. Iz nekog razloga stalno me nešto u životu navodi na žitije Despota Stefana Lazarevića. Sve je to bilo previše čudno i previše zastrašujuće. Molila sam se, i prklinjala da sve to prestane.

Vrhunac je bio kada sam se odjednom obrela u ogromnoj prostoriji sa okruglim stolom. Mislim da je sedelo njih sedmoro. Izrečeno mi je da je moja uloga da rodim jedno sasvim posebno dete i pokazano da ja treba da spuštam ruku na ljude i da ih blagoslovim, a oni će se od toga oporavljati. Zaprepastla sam se. Ma ko? Jel ja? Ma ko sam ja? Tako mala i ništavna. Ne, nisam to mogla. Setila sam se svega šta mi je tata govorio. Da sam veštica koja će uništiti svoju porodicu. Ne ja to nikako nisam mogla. Odbila sam govoreći da ja te ne mogu. Ja sam toliko loša i nedostojna. Nikako to nisam mogla prihvatiti. Posle izvesnog vremena doživela sam isto ali izbezumljena od straha opet odbila. Nisam znala šta znači priča da su rubovi mojih rebara svod mog sopstevenog hrama: ‚‚ Uđi u svoj hram i zapali svetlost‚‚ , niti sam znala šta znače reči ‚‚ Ti si Bog, on je u tebi‚‚ . Bežala sam izbezumljena od svega. Samo sam želela da sve prestane i nestane. Poslenji čin tog paralelnog života se desio ubrzo. Izvedena sam pred Trojcu Visokih. Bila sam zrnce prašine naspram njih. Pogledali su me i rekli misleći na moje karakteristike: “Imaš sve što treba, jedino što ne voliš sebe. Idi.” Svetla se gase. Neko ko liči na Sv. Petku sa ikona je zatvorila vrata zamnom. Ostala sam u tami. Sve vizije su nestale.

Tada je prošlo već četiri godine od tatine smrti. Prestala sam da se molim, idem na groblje i u crkvu. Za te četiri godine sam u tom paralenom životu od devojčice stare tri godine izrasla u maldu ženu od dvadset i jedne godine. Bilo je tu puno nekakvih ritula u smislu kupanjem vodom, odnosno posipanje vodom iz ibrika. Mnogo godina kasnije sam našla te i slične opise u Pekićevoj knjizi “Atlantida” . Previše toga sam doživela u te četiri godine. Mogla bi 4 toma knjiga da ispišem.
Godina 1998. mi je donela novo poglavlje u životu. U početku je sve bilo kao bajka. Sve potpuno novo, ne poznato. Puno izazova. Zasukala sam rukave i uhvatila se u koštac sa tuđim problemima. Bila sam presrećna što nemam vremena da se bavim sobom i sopstvenim životom. Bila sam potrebna i korisna nekom drugom. Nestale su vizije i intuicija. Nestalo je sve. Konačno sam mogla da funkcionišem iz mozga koji je radio sto na sat. Postala sam normalna žena utopljena u masu. Imala kancelarijski posao sa odličnom platom. Fiksno radno vreme i svaki drugi vikend slobodan. Konačno sam bila kao sav normalan svet. Svaki dan sam se borila za dobar život. Svaki dan maksimalno ugađala i prilagođavala se, a mrak se sve više širio. Ne, nisam htela ni da ga primetim ni da ga priznam. Trudila sam se još više, urnišući sebe. Posle deset godina takvog života, shvatila sam da sam samo kopala rovove i da sam sve dublje upadala u ponor. Tek kada sam se našla deset metara pod zemljom shvataila sam šta znači “Imaš sve ali ne voliš sebe.” Živela sam život sa nekim ko je samo i isključivo voleo samo sebe, a ja sam bila tu da služim i opslužujem tu ljubav. Do koje mere čovek može sebe da ne voli da se odriče sopstvenog sopstva? Istina da nisam rodila dva anđela ne znam da li bi se ikada osvestila i počela da izlazim iz rova kojeg sam sama sebi iskopala. Poput Feniksa sam počela da izlazim iz sopstevnog pepela. Tada je počeo novi ciklus mog života. Kao da sam za ovih 46 godina bar deset puta umirala i ponovo se rađala. Bile su to zaista teške godine. Put povratka sebi je najteži put. Bitke koje vodimo sami sa sobom su nesnosno teške, ali tako dobrodošle. Počeli su da se pojavljuju stvarni ljudi i realne situacije koje su nosile poruke iz mojih nekadašnjih vizija. Počela su da stižu objašnjenja za sve doživljeno. Posebno se sećam knjige ‚‚Lica‚‚ Monike Tubić. To njeno prezime me privuklo, jer se preziva kao moja drugarica Goca. Krugovi uvek moraju da se zatvore. Baš kao i tada kada sam išla kod Goce, završila sam u crkvi, ovaj put jedna knjiga me je naterala da opet sve proživim. Morala sam čak i da pišem Moniki jer je bilo neveraovatno puno sličnosti pa i istih rečenica. Knjiga počinje tako što je pronađeno telo NN lica muškog pola. Kasnije se saznaje da je to Siniša Repac. Neverovatno ali to je prezime mog oca, moje devojačko prezime. SUP poziva porodicu Repac na saslušanje. Opisan isti onaj odlazak do 29. Novembra. Isti ulazak u zgradu SUP-a, isti hodnici. Ista vožnja liftom. Ista pitanja. Ista identifikacija. Isto beznađe i grčenje sada jedne druge junakinje. Uh, kako je bolelo. Zarivala sam nokte u dlanove dok sam čitala. Dobila čak groznicu i temperaturu sve dok iz mene nije izbila bujica suza i urlika. Prvi put sam tada oplakala svoga tatu. Tada je bila 2014. godina i mislim da sam posle svih tih suza prvi put od svog postojanja u ovom životu počela da učim kroz ljubav. Tada su promene počele ubrzano. Bilo je tu euforičnih stanja ali i ponovnih padanja u tuge. Umerenost je prava mudrost koju sam postepono počela da postižem.

Stizale su lekcije i čitava učenja kroz nečije reči, knjige koje su me pronalazile ali ponajviše iz mog unutrašnjeg, sopstvenog hrama. Zavolela sam sebe zaista. Postala zahvalna na svom sopstvenom životu. Odjednom je baš sve imalo smisla. Moja svetla su se popalila i svi strahovi nestali. Ne bi se ničega ovoga setila da jedna ruka nije po hiljaditi put pritisnula onaj isti taster koji je nekada moj tata instalirao u meni, samo iz svog sopstvenog straha i nemoći. U trenutku sam izgubila fokus i počela da padam ali onda se raširilo široko platno svesnosti. Da se to nije desilo ja nikada ne bi uspela svega da se setim i naizgled nepovezive stvari povežem u celinu. Takozvano zlo ne postoji da bi nas uništavalo, već da bi nas pokrenulo, nateralo na učenje i osvešćivanje. Negativci i negativni događaji najviše nas nauče o životu. Hvala svim mojim učiteljima!!!!!