VITA

Mislim da je bila 1998 god kada sam došla u Zemun, ali sam je prvi put videla tek nekih deset godina kasnije,kada sam otvorila svoj mali salon za masažu i počela da radim. Prolazila je ulicom i malo smo zastale da razmenimo par reči. Mala sitna ženica, velikih plavih i razigranih očiju .
Bila je u odeždi časnih sestara o kojima nisam znala ništa. Tek mnogo kasnije sam saznala da u neposrednoj blizini mog salona ima njihov samostan. Ima nekoliko sestara, ali ja sam viđala uvek samo dve i uvek bi me obuzimala radost, ali ta malena ženica veselih očiju nekako mi je dodirnula srce i našla svoje trajno mesto u njemu. Sretale smo se retko i neočekivano ali ja kada bi je ugledala naprosto bi poletela u njeno naručje. Samo bi se grlile, ne govoreći mnogo,a mene je obuzimala velika radost i uvek sam znala da bez obzira šta se dešava, biće sve u redu.

Moj salon je počeo sa radom 2008.god. To baš i nije bio period kada sam razmišljala o energijama i sebi. Moj sin je bio još mali a ćerkica tek napunila godinu dana. Uspevala sam nekako da sve obaveze uklopim. Bio je to stvarno težak period. Ja sam cela bila poput neke otvorene bolne rane. Sve me je bolelo i duša i telo. Skoncentrisala sam se samo na decu i pokušavala da budem hrabra, a problema je bilo baš mnogo.

Vremenom u salon su počeli da dolaze sve čudniji ljudi donoseći sa sobom poruke. Shvatila sam da niko nije tu slučajno došao. Počela sam već da se pitam za svaku pridošlicu šta će novo da donese. Neko ko se isticao originalnošću, pa čak i lucidnim ponašanjem bila je Branislava Vitas. Od nje sam čula svašta. Čak sam od nje i zazirala, ali ona je ipak bila žena srca puna ljubavi. Znala je da dolazi sa tikvama u ruci sa kojima je lupala i zveckala, ili sa mnogobrojnim kristalima u glavi, pa čak i perijem I da priča kako se tako štiti i brani od demona. Bila je puna kontraverzi i paradoksa ali to je Vita, život sam koji je nosila u svom prezimenu i venama.Često je pričala o Sv. Mini i njegovoj moćnoj ikoni. Zbog njenog izgleda uvek sam mislila da je to neki hinduistički Bog i nikada je nisam pažljivo slušala. Ona je ipak prva osoba od koje sam čula za rad sa energijama. Preporučila mi je svoju sestru koja radi tretmane po Rudolfu Štajneru. To me navelo da malo istražujem o njemu i u podugačkom spisku njegovih knjiga ja sam ugledala reč Akaša I nešto se samnom desilo. Bila sam sigurna da tako nešto posedujem jer mi je bilo I više nego poznato, pa sam danima prekopavala po kući pokušavajući da nađem tu knjigu, ali bezuspešno. Upoznala sam mlađu Vitas i shvatila da ima ogromno znanje i iskustvo I počele smo da sarađujemo. Dolazila je u salon na zakazane termine. Bila je veliki zaljubljenik Štajnerovog rada. Možda čak i previše opsesivno. Saznala sam da ima knjigu Akaša i jedva je izmolila da mi je da na čitanje. Ta knjiga je trajno ostala urezana u meni. Mlađa Vitas mi je bila spoznaja svega što sebi ne smemo da dopustimo. Da umislimo da smo mi ti koji imamo neke posebne moći, i da čak osuđujemo druge što ih nemaju. Da ne smemo stremiti uvećavanju svoje moći da bi drugi videli koliko smo mi posebni a oni ništavni. Vrlo brzo sam shvatila da znanje jeste moć, ali ono treba da bude samo jedno od elemenata. Bez ljubavi I zrele duše ne može se baviti isceliteljskim radom, tako da je naša saradnja uskoro prestala.

A mala časna sestra veselih očiju, onako skromna I bez mnogo reči bila je sama esencija ljubavi koja je isijavala iz nje, i svaki, pa i najmanji kontakt sa njom bio je lekovit. Nisam ni bila svesna da mi je dala osnovnu poruku. Biti jednostavan i samo postojati.

Sestre Vitas kao da su odradile svoju ulogu i jednostavno nestale iz mog života, ali se zato pojavio učitelj istog prezimena. Opet Vita, život sam koji je nosio u svom prezimenu naučio me je baš toj jednostavnosti. Bez mnogo reči potpuno otvorenog srca , krajnje jednostavno uspeo je da dopre do moje duše I da me nauči više od bilo koje priče ili knjige. Shvatila sam da je baš sve u životu kako treba. Da nema razloga za strahove I da nam se u životu dešavaju samo stvari kojima dopuštamo da nam se dese.

To je bila 2014. god koja mi je donela suočavanje sa samom sobom. Najteži put je put povratka sebi. Imam utisak da baš kada počnem da se spotičem sa osećajem da ću pasti, baš tada sretnem malu časnu sestru I uletim u njeno naručje. To svaki put bude uteha I podstrek da se nastavi dalje. Njena ljubav koja je isijavala iz njenih očiju me je punila I nekako sam znala da će biti baš sve u redu. Na putu povratka ka sebi neminovno se suočite I sa svim svojim slabostima. Krajem prošle I početkom ove 2016te godine sam shvatila da je moj najveći strah da neću uspeti da obezbedim egzistenciju svojoj deci. To me toliko kočilo I bolelo, ali kako se inače dešava ono o čemu istrajno mislimo samo se umnožava. Tako su se umnožili troškovi u mom životu. Stizale su stvari na naplatu koje ni nisu trebale da se dese. Što sam ja više brinula prihodi su se smanjivali a troškovi umnožavali . Desilo se sve ono čega sam se najviše plašila. Vraćala sam se kući udubljena u svoje brige kada sam je ugledala na ulici u razgovoru sa nekom ženom. Samo sam joj prišla i zagrlila je. Mala časna sestra je gotovo nestala u mom naručju. Dugo smo tako stajale i obe plakale, smejale se i ljubile istovremeno. Nismo uspevale da se izvučemo iz zagrljaja nego smo ga ponavljale opet i opet. Tada sam shvatila da sve treba da prepustim Bogu. Shvatila sam da sama svojom brigom i strahom kreiram svoje sve veće problem. Umesto što brinem treba da prihvatim život I verujem srcem u samu Vitu. Kako sam se oslobodila straha tako je sve i krenulo. Sledeći put kada sam je videla samo sam je jako zagrlila i rekla joj koliko je volim.

Sasvim iznenada ušla je u moj salon. Posle sam pogledala datum i videla 14. Okotobar 2016 god. Bili su Sv. Vrači. Sišla je niz stepenice a mene kao da je sunce ogrejalo. Kaže da je došla da se upoznamo. Pitala me za ime i onda se ona predstavila kao Vitalija. Ha, opet Vita!!! Ispričala mi je svoju priču. Vitalija Marti je školska sestra trećeg reda svetog Franje Asiškog, slovenske provincije. Rodila se 1928 god u Sloveniji i samo sa 12 godina života je osetila svoj poziv. Preobučena je davne 1952god I još uvek voli svoj poziv. Završila je srednju I višu medicinsku školu I sve do penzije 1998god je radila u bolnici na dečijem odeljenju. Tako da smo obe u Zemun došle 1998 god. Nju je život odveo u Niš, a zatim ponovo vratio u Zemun. Bavila se podučavanjem, držala veronauku deci I svesrdno pomagala siromasima. Sada sa još četiri sestre održava samostan. Najmlađa sestra Zora je već prešla sedamdesetu. Sestra Vitalija mi je donela predivan buket cveća koji mi je krasio dom punih mesec dana. Pričale smo o svemu i ja sam osetila potrebu da joj pričam o mojoj ćerki Katarini. Objasnila sam da znam da je začeta 25. Novembra i da se po katoličkom kalendaru tada obeležava Katarina Aleksandrijska. Bila je to nadasve čudna trudnoća. Od samog početka ja sam imala stalne kontrakcije i bila sam otvorena kao za porođaj. Bila sam stalno u molitvi I molila moju bebu da ostane. Tako punih devet meseci. Bilo je čudno ali tokom trudnoće su mi padali na pamet samo katolički sveci o kojima nisam znala ništa. Sam porođaj je bio komplikovan I čula sam kada su nas obe proglasili za mrtve. Pričala sam Vitaliji koliko sam se tada svađala sa nekim. Objašnjavala sam da ne mogu da idem jer me kući čeka sin i stalno pokazivala na Nikolu, i kako će odrastati bez mene. “Vidite kako će se zatvoriti, postati krut I neće uspeti da razvije svoj potencijal. Ja mu trebam!” – vikala sam. U jednom je trenutku neko rekao “ideš” i počela sam da se vraćam. Tada je krenula moja borba za ćerku. Penila sam koliko sam se žučno raspravljala “ako mi beba umre onda mi život ne treba, ali zar ne razumete ja ne mogu da umrem jer me Nikola čeka, i moram da mu donesem sestru”. Moj sin me je stvarno godinama molio, ma preklinjao da mu rodim sestru. I već joj je dao ime Katarina. To je samo umnožavalo moju patnju, jer ja nisam uspevala da ostanem trudna, a u braku se samo umnožavala hladnoća I otuđenost. Na porođaju su mi se sestre zahvaljivale što nisam umrla u njihovoj smeni jer bi im to donelo mnogo problema, a doktorka mi je rekla “Nemoj ni da pomisliš da smo mi zaslužni za tvoj život. U ovakvim trenucima sam I ja svesna da nešto gore postoji. Mnogo veće od nas.” Pričala sam joj i o mojoj dilemi da li imama pravo da ćerku krstim u pravoslavnoj crkvi, ali i taj odgovor je stigao na najčudniji način. Krštena je na svoj prvi rođendan u pravoslavnoj crkvi ali sam joj dodala ime Aleksandra, na slavu njene zaštitnice Katarine Aleksandrijske.

Dok sam pričala sa sestrom Vitalijom u podvesti su mi se vrzmale neke misli. Kada je ona otišla, gledala sam kalendar i po prvi put shvatila da moje dve jako bliske drugarice slave istu slavu. To su prijateljstva stečena tokom poslednjih godina ali su tako duboka da su postala sastavni deo mene, kao moje dve ruke. Dve potpuno različite žene. Obe su slavile 24. Novembar ali su spominjale različite nazive. Jedna je slavila Sv. Mratu a druga Stefana dečanskog. Dok sam to gledala na kalendaru sam pročitala Sv. Mina. Oh, pa to je onaj svetac o kome mi je Branislava Vitas toliko pričala. Ja sam se udala 24. Novembra 2002 god , na njegov dan a da to nisam ni znala. Naprosto je tražio da obratim pažnju na njega. To je ta čudesna komunikacija koju imamo sa Univerzumom. Prvi podatak na koji sam naišla je da Sv. Mina daje jasnoviđenje. Taj podatak mi je zakucao u venama. Odjednom mi se razmotalo filmsko platno mog života. Poređala se imena ljudi, godišta, godine i shvatila sam da se ja sve vreme krećem po apsolutno istom krugu života. Poruke su uvek bile iste i vodile su ka istom.

Sa jednom od prijateljica sam otišla na bdenje u crkvu Lazaricu u Beogradu, uoči Sv. Mine. Bilo je to zaista neobično iskustvo koje upravo mojoj prijateljici donelo ogroman obrt u životu. To jutro me u salonu opet posetila sestra Vitalija noseći papir na kome je bila slika Katarine Aleksandrijske i njen živopis. Pitala sam je da li bi bila na smetnji ako bi došla u njihov samostan na jutarnju molitvu 25. Novembra. Poželela mi je dobrodošlicu sa rečima da smo svi jednaki u Hristu. Tog petka sam bila uzbuđena jer nisam znala da li ću uspeti da nađem vrata i stignem na vreme, ali se uspostavilo da sam stigla u isto vreme kad i njihov sveštenik koji drži službu, tako da smo zajedno ušli. Čim sam prešla prag osetila sam mir. Sve je bilo puno blistave svetlosti. Predivno sam se osetila u njihovom domu. Sestra Zora je je bila toliko srdačna i radosna da sam se osetila dobrodošlom. Sela sam u poslednji red, tiho da im ne smetam. Njihova posvećenost i vera su službu učinile veličanstvenom. Obuzeo me mir i ispunio osećaj ljubavi. Bila sam duboko ganuta. U njihovom domu sam doživela nešto veličanstveno. Kasnije mi je prišla sestra Vitalija. Pogledala me u oči i rekla da vidi da sam u Bogu. I jesam, bila sam. Vera i ljubav su u nama i nemaju nikakvu vezu sa religijskim opredeljenjem. Molitva je samo jedan od načina da osvestimo naš unutrašnji hram.

Sve je već u nama. Dovoljno je samo da uđemo u sebe . Nema potrebe ići negde daleko ili tragati za nekim posebno. To su samo dodatna iskustva. Poželi i daće ti se!!!