POKAJANJE – RADOVANJE

Покајте се, јер се приближи Царство Небеско
(Св. Јован Крститељ, Матеј 3.)

У време годишњег сабора Хришћанске заједнице у Манастиру Жичи пре неколико година стајао је један младић уз дувар и пажљиво слушао сваку реч. Мршава и бледа лица стајао је он тако осамљен; нити је он кога, нити ко њега ословљавао. Остао је непознат свима до краја, и кад се сабор завршио, њега је нестало испред очију и из памети чланова Хришћанске Заједнице.

Прошло је од тада неколико година. Годишњи сабор Заједнице одржан је 1933. год. у женском манастиру Ковиљу. Ниједан сабор до тада није одржан свечаније. Присуствовао је и Његова Светост Патријарх Варнава са неколико епископа и великим бројем свештеника. Народа је било на хиљаде. Целу ноћ, до саме зоре, певане су духовне песме и вођени духовни разговори. Било је прошло пола ноћи, кад устаде један младић и затражи реч. Изглед му је био живахан и весео. Седећи за столом ја сам се мучио да се сетим, где сам то лице видео. Но тајна ми се открила одмах после првих речи младићевих.
“Дозволите, господо и браћо, да вам се представим. Ја сам М.И. свршени правник и сада на служби у Министарству Унутрашњих Дела. Ово је други сабор Хришћанске Заједнице на коме ја присуствујем. Први пут сам био на сабору у Жичи. (А, то је онај мршави и бледи младић! Помислих ја). На данашњи сабор ја сам дошао свесно и намерно. А онда сам се сасвим случајно обрео у Жичи. Купао сам се тада у бањи Матарушкој, па сам из бање пошао у шетњу до манастира. Пао сам у гомилу народа и безвољно почео да слушам о чему се говори. Но прве речи које сам чуо – ваљда је Бог тако хтео – биле су за мене као муње, које су чистиле и осветљавале мрачну атмосферу моје душе. Говорио је један сељак. Нисам чуо почетак говора, али кад сам ја ступио у ону масу народа он је рекао: “Близу овога манастира, браћо, налази се једна бања. У ту бању долазе многи људи, да купају своја тела. А ми смо дошли у ову светињу као у духовну бању, да окупамо своје душе. Кад би сви они људи у бањи знали, да све немоћи телесне долазе од немоћи душевне, они би прво потражили духовну бању, да издраве своје душе; тако би им и тела постала здрава.

Али њима није дано да знају ту тајну. Узалуд се они перу споља кад нечистоћа остаје унутра. Покајање је вода која пере изнутра. Без покајања не може бити код човека ни праве чистоте ни правог здравља. Ја исповедам пред свима вама, да до мога покајања од грешног живота ја нисам знао за праву радост нити за право здравље. И кад сам бивао телесно здрав, узалуд, радости нисам имао, јер ми је душа била тешка у мени као неки камен. Покајањем душа моја дошла је до неке лакоће и до велике радости. Ценећи по себи ја вам могу рећи: Покајање – радовање!“
Чувши ове речи, ја сам остао као прикован за зид. На такве говоре ја нисам био навикао. Говорници су се потом ређали један за другим, и ја сам нетремице слушао. Између говора певане су духовне песме, од којих се моје тврдо срце растапало. Кад је збор завршен, ја сам побегао као неки кривац. Бојао сам се да ме неко не упита ко сам. А да ме је неко тако упитао, ја бих одговорио: Лудак! И заиста, враћајући се у бању, ја сам давао рачун о себи, и често сам себи говорио: Па ти си до сада био сасвим обичан лудак! Зар не видиш да има Бога? Зар не видиш како се народ брине о души својој, како је храни и поји, како је пере и чисти? А ти си до сад био као без Бога и без душе! У томе је кључ твоје муке, твоје раслабљености, нервозности и очајања. А ја сам, браћо, у то време био у највећем очајању. Решавао сам се на самоубиство, и често сам шетао поред Ибра да изаберем место, где би се утопио са каменом о врату. Све ми је у животу било одвратно, све пусто и празно и лажно. На вишим школама ја сам чуо само на веру као на нешто простачко и некултурно. Бог и душа одрицани су и одбацивани од мојих професора као нешто глупо и сујеверно. Од тога је сав грешни живот мој. Једва да има греха који ја нисам учинио не знајући да је то грех. И у истини душа је моја била као нека тешка стена у мени. Њу нисам умео олакшати, а од ње нисам могао побећи. Живео сам и кретао се у друштву фразера и лудака какав сам и ја био. Наравно да ми се од таквог живота разум помутио, срце развратило и воља ослабила за свако добро. Ја сам се сав уболестио. Тражио сам лека. Лека није било. „ Здрав си!“ Говорили су ми лекари. Како здрав, кад сам сав сама болест? Тежак сам био као оловом притиснут, и земља ме је вукла себи. И тако је све ишло до сабора у Жичи. Ту је настао потпун преокрет у моме животу. Оне ноћи ја нисам могао спавати. Сутрадан сабајле отишао сам у Краљево да потражим Нови Завет. Нисам могао наћи. Враћао сам се у Матаруге због тога снужден и жалостан. Сео сам под велике грмове пред манастиром да се одморим. У том је наишло неколико жена из манастира. И оне су селе близу мене. Ја ступим с` њима у разговор. Оне су се враћале са сабора из манастира. Питам: Има ли која од вас Нови Завет? Две – три рекоше ми да имају. Ја им рекох да сам ишао у варош да купим, али нисам нашао. „Ево, ако хоћеш, ја ћу ти поклонити моју Књигу“, рече једна од њих. Ја осетих стид, али са благодарошћу примих свету Књигу. Рече да јој је име Јелица. Ништа друго о њој не знам. Сматрам и сматраћу је за навек као моју духовну мајку. И увек се за њу Богу молим. Узео сам Књигу и отишао у шуму више бање. Читао сам је онако халапљиво као што изгладнео човек халапљиво једе хлеб. Кад сам је прочитао, ја сам знао извор и циљ живота људског, као и пут којим треба ићи ка вечном спасењу. Те јесени отишао сам руским духовницима у Миљково и исповедио се, па причестио. Од тада сам почео да се горко кајем за сав свој прошли прљави и глупи живот. Покајање ми је испрва било горчина, но та горчина постепено се обраћала у сласт и радост. Почео сам борбу са самим собом на живот и смрт. Почео сам избацивати из себе старе мисли и стара осећања. Чистио сам своју душу као Аугијеву шталу. Понекад би при том` клонуо, но тада сам се молио Богу да ме не остави. Приморавао сам себе да идем у цркву и да постим. Све је то у почетку било тешко, али временом се све то обраћало у мени, у дужност и радост. Поручио сам сва издања Хришћанске Заједнице из Крагујевца. Све сам прочитао од корице до корице. И светлост је велика обасјала мој живот. Ја сам спасен од мрака и самоубиства. Постао сам радостан. Заволео сам Господа Исуса Христа свом душом и свим срцем. Заволео сам људе, заволео живот. Моји другови примећивали су неку промену у мени, али ја сам тајио и нисам им хтео ништа говорити откуда је дошла та промена. Сам себи сам рекао, да никоме не проповедам док прво себе не утврдим у Истини и на путу спасења. И ето ноћас први пут после толиких година ја исповедам пред свима вама шта се са мном догодило. Све вас молим да се молите Богу за менеи да ме примите за свог члана. Нека је благословен онај брат из чијих сам уста први пут чуо речи: Покајање – радовање! Нека је благословена она сестра Јелица из чије сам руке примио Нови Завет Господа Исуса Христа, и која ми је духовна мајка и овога и онога света. И нека је благословен пре свега и после свега Створитељ мој, који ме је Својим промислом тако водио, да сам могао изаћи из таме на светлост“.

Била је нема поноћна тишина. Глас нашега брата покајника у толико је био звучнији и јаснији. Сви смо осећали као да нисмо сами, и као да тај брат не чини своју исповест пред нама људима, него пред духовним светом који је сасвим близу нас. Кад је завршио своју реч, сео је и заћутао. Нико више ни речи није проговорио. Остали смо тако дуго у ћутању. Наједном устали смо и отпевали громогласно:

Буди имја Господње благословено от ниње и до вјека!

Тиме је наш сабор у Ковиљу закључен. После смо још дуго разговарали са нашим братом покајником. Сви смо му срдачно честитали, а потом се разишли. Кад смо се превозили на скели преко Дунава, ја упитам једно лице покрај себе:
– Шта то ти певушиш?
– Певам: Покајање – радовање!

Свети владика Николај