IZGUBLJENO SEĆANJE

Prvi tretman Rekonektivnog isceljivanja sa Slobodanom (1951). Čim je ušao bez puno priče sprema se odmah da legne na masažni sto. Samo me je pitao koja je razlika između Reikia i Rekonekcije. Dok sam ja pričala i objašnjavala on je već ležao spreman za početak.

Uplovla sam u njegovo polje i odmah naišla na zid. Gde god da sam prišla svuda zid. Potpuno zatvoren sistem. Osećam njegovu pozitivnu energiju koja je skroz zarobljena. Oseća se veliki pritisak u grudnom košu i grlu. Razlivala se plava i zelena boja. Ogromna tenzija na levom boku. Kružila sam i kružila oko tog zida pokušavajući da nađem neki otvor, da ga otpušim, izbalansiram. Ceo proces je sam stao posle 25 min. Meni je ostalo samo da uradim kraj.

Ja nisam osećala nikakav protok energije ali Slobodan je bio sav ošamućen i dugo mu je trebalo da se sabere. Nije mnogao da priča i ubrzano je počeo da se obuva. Pričala sam mu o njegovoj blokiranosti i da kada organizam zadržava toliko masti i vode govori mi o preživljenom velikom stresu koji je obustavio prizvodnju kolagena u organizmu. Tek tada je progovorio. Njegova rođena sestra je pre četiri godine doživela ozbiljne zdrastvene probleme i on se kao lav bacio u spašavanje njenog života. Dugo mi je opisivao sestrine tegobe i sve preuzete korake i terapije za njeno lečenje. Shvatila sam da je izuzetno racionalan i da hirurški precizno barata sa novcem. Pitala sam ga da li je ikada video nešto što bi nazvao paranormalnim, a on je poricao. Rekao je da oseća tenziju u levom kuku ali ga desni boli. Ima neku dijagnozu vezano za grlo ali nisam shvatila koju. Žalio se da oseća veliki pritisak u grudnom košu ali, hvala Bogu, srce mu je zdravo.
Zatražio je da sutradan uradimo drugi tretman.

Drugi tretman i opet brzinsko smeštanje na krevet. Usput sam saznala da je uspeo da se opusti i da je spavao punih pet sati dubokim snom bez snova, prethodnog poslepodneva, što je smatrao pravim čudom.
Tokom tretmana su se neki kanali otvorili i uletela sam u vrelu avu. To je sve buktalo od ogočenja i ljutnje, od nemoći, razočarenja. Kao i prvi put žalio se na tenziju u grlu i da ne može da diše tokom tretmana. Tokom ovog tretmna na momente sam čula da mu se organizam pokrenuo ali nigde nisam mogla da pronađem njegovu dušu. Toliko je izgubio kontakt sa samim sobom. Šta god da sam ga pitala nije mogao da se seti.
Izgubio je sva sećanja i volju.
Ubrzano je otišao tražeći da sledeći dan dođe na treći tretman.

Trećeg dana pljuštala je kiša i bilo je mnogo hladno. Stigao je dosta pre vremena i zatekao me kako tek nameštam krevet. Bio je vedar i raspoložen. Napravila sam retrospektivu onoga što mi je do sada ispričao o sebi. Ponovila da se setrina nesreća desila pre četri godine i insistirala da mi ispriča šta mu se desilo godinu dana pre toga. Nije mogao da se seti, a ja sam stalno insistirala na tom nekom događaju. Čim je video da je krevet namešten odmah je legao i zažmurio. Ja sam užurbano isključivala telefone i počeli smo.

Energija mnogo prijatnija. Nešto se intenzivno dešava sa njegovim grlom i glavom pa se motam tuda. Odjenom je viknuo “setio sam se” i to me jako trgnulo. Osetila sam jako grebanje kroz svoje grlo i intenzitet se toliko pojačao da sam otrčala u drugi ćošak jako se iskašljavajući. Morala sam da popijem vodu i silno se izvinjavala a Slobodan se samo smejao. Bio je razdragan i veseo, jer kaže on se tako osećao na prva dva tretmana i konačno tog osećaja nema, i oseća se divno. Počela sam tretman iz početka a krokodilske suze su mi navirale na oči. Mislim da su litre iscurele iz mojih očiju do kraja tretmana. U mojo glavi sam gledala kao na filmu malenog dečaka od 4-5 godina kako se igra. Odjednom se pojavljuju neke ruke i odnose ga. Prekinut u igri, praznog pogleda ruke ga spuštaju na drveni pod neke nepoznate kuće. Osećam da su se preselili. Meni sve liči na stare švabske kuće u Vojvodini. Dečak je stalno na podu i negde sa strane i stalno posmatra. Stanara je tu puno. Njegova mama stalno zaposlena. Ćutljiva vredna žena. On je usamljen.

Tretman se završio. Slobodan se opet dugo umivao u kupatilu. Čim se vratio počeo je da se obuva. Pitam ga čega se setio. Ni manje ni više setio se da mu je autobus prešao preko stopala godinu dana pre sestrine bolesti. Dok mi je opisivao detalje kako je potkliznu pod autobus meni se probudilo moje sećanje. To je bilo vreme Slobodana Miloševića. Zima. Sve zaleđeno. Autobusi su se satima čekali a gužve su bile nestvarne. Tog dana već potpuno zaleđena pokušala sam da uđem u već prepun autobus. Bukvalno su mi gnječili ruku kojim sam se uhvatila za rukohvat kraj stepenika. U poslednjem trenutku me jako gurnula jedna žena i izletela sam baš u trenutku kada je autobus zatvarao vrata. Moja prignječena ruka je ostala u autobusu a celo moje telo je po ledu skliznulo ispod autobusa. Autobus je krenuo vukući me za sobom. Sreća u nesreći je bila to što su točkovi bili daleko od mene. Čuo se prvo vrisak neke žene sa stanice koja me ugledala a onda je rulja krenula na autobus pokušavajuči da ga zaustave. Uskoro su me izvukli i pitali da li sam dobro. Ja sam bila u šoku. Nije ničega bilo u mojo glavi. Znam da sam se samo okrenula i otišla negde peške. Ne sećam se gde. Nisam ništa slomila. Nisam bila povređena. Slobodanu se desilo to u aprilu i on je tako pao pod autobus da su mu točkovi popreko prešli preko stopala. Kune se da je tada video svoju pokojnu majku i pokojnog ujaka kako podiži autobus. Za divno čudo nije mu ni jedna kost pukla. Dužinom stopala pukla je koža i imao je mnogobrojne kopče. Dugo je išao u Sokobanjsku na rehabilitaciju. Svaki dan ga je vozila njegova sestra koja se kasnije razbolela. I dan danas ga bole kuk i koleno.

Konstatujem koliko je ispao iz fokusao i izgubio kontak sa samim sobom. Koliko je skroz zaboravio na sebe. Pitam ga po čemu je specifična četvrta ili peta godina njegovog detinjstva a on da se detinjstva uopše ne seća. Postavljam pitanja ali ne vredi. Na kraju direktno pitam da li se možda tada negde preselio. Češka se po glavi i broji na prste kada je krenuo u školu i seti se da kada je imao pet godina preselili su se iz Niša u Vojvodinu. I sam spominje kuću sa drvenim podovima i da je bilo puno stanara jer nije bilo rešeno stanarsko pitanje. U Vojvodini je i krenuo u predškolsko a zatim i u školu. Svaki raspust je provodio u Leskovcu kod dede. Setio se akvarijuma sa japanskim ribicama, konja na ispaši i nepreglednih polja stidljivih mimoza koje je voleo da pipa i posmatra kako se listići zatvaraju . Smeje se kao dete. Opet preživljava te trenutke. Osmehujem se i mislim na moju ćerku koja voli iste stvari, i na malu stidljivu mimozu koju smo prethodni dan nas dve kupile i donele kući. Slobodan kaže da zna iz priča da su ga zvali mali buda zato što je uvek sedeo na podu sa prekrštenim nogama. Sam, uvek mimo sveta, a najčešće ispod nekog stola samo posmatrajući svet oko sebe. Kaže da se samog sebe uopšte ne seća. Čak se ni ne seća kako je izgledao. Ali onoga što se seća su boje iz snova. “Uh, koliko sam samo tada sanjao. Voleo sam te boje. Te boje iz snova su bile neverovatne. Fascinantne. Nikada nisam mogao tako nešto da vidim na ovom svetu. Samo u tim snovima.” Priča mi o tim snovima i poželeo je da ih opet sanja.

Rekla sam mu koliko mu je intelekt jak ali emotivno…. bukvalno ne postoji. Odovjio se od svog suptilnog tela, verovatno još u detinjstvu i da će se verovatno uskoro setiti kada. Čak i to što puno jede da je to emotivna glad koje nije ni svestan. Tražio je da nastavimo sa tretmanima ali sam ja predložila da napravimo pauzu jer očekujem da će ponovo početi da sanja i da se seća. To ga je obradovalo. “Čim sam vas video po vašoj pojavi sam znao da umete da osećate ljude pa sam zato i zakazao tretman kod vas” rekao je potpuno nesvestan svoje sposobnosti da oseća ljude.

Potpuno je neverovatno koliko uspemo da zaboravimo sami sebe. Da nestanemo pred sopstvenim očima. Tu smo u svom telu svaki dan, a uopšte nisme svesni sebe i svog postojanja. Empatični, tankoćutni ljudi su čitav život samo upućeni na druge a na sebe skroz zaborave. Nažalost velike empate uglavnom postanu žrtve izrazito sebičnih ljudi i psihopata. Dugogodišnjim prečišćavanjem njihove energije na kraju potpuno naruše svoje zdravlje, ali čak i tada bi poslednji dinar i atom snage dali za nekog drugog, da tom nekom pomognu da mu bude bolje.