Empatija

Šta može da bude najveći problem jednog empate? Imajući u vidu da su empate uvek usmerene samo na druge, a nikada na sebe, ta osoba nikada nije ni zastala da se priupita ko je, šta je i zašto je toliko osetljiva, i toliko pati. Problem takvih ljudi je što misle da su svi isti kao oni sami. Dobronamerni i blagonakloni. Uvek spremni da pomognu, ma ne da pomognu već da poture svoja leđa i sav teret ovog sveta ponesu sami. I kada pucaju od tereta, i kad im suze liju od bola, one nastavljaju da vuku i nose jer je to za njih tako normalno. Pa to je tako normalno pomagati drugima, zar ne?!? Empata jednostavno nije sposoban da vidi i razmišlja na drugi način. Veruje u dobrotu svim svojim bićem. Kroz tu istu dobrotu gleda druge ljude. Tom istom dobrotom razmišlja o postupcima drugih ljudi . Ma ona ni ne zna da pojam dobrota uopšte postoji. To je samo nijansa i način njenog postojanja. Samo na taj način ume da postoji. Nije im uvek jasan postupak drugih ljudi pa plaču što su se loše ponašaju, ne razumeju tu tuđu neosetljivost, mogu samo da pate, da na sebe preuzimaju krivicu za tuđa loša dela. Empata ne razume takve ljude. Ona samo može da pati okrivljujući sebe što nije bolja, jača i sposobnije. Odrasta duboko verujući da sa njom nije nešto u redu čim se toliko razlikuje od drugih. Neprilagođena nauči da se šali na svoj račun, jer tako zabavlja druge i nikog osim sebe ne povređuje. Tankoćutna i hipersenzibilna kao radar pronalazi krize, probleme i patnje drugih i odlazi tamo da sve to reši, da teši i pomogne, ne shvatajući da je niko nije zvao. Bude grubo dočekana , čak i vređana, što empatu satire od bola, ne shvatajući nikako da ljudi ne žele svedoke za svoje slabosti i ne uspehe. Grubost sveta nju ne uspeva da ogrubi. Ona je topla i meka, srca ogromnog i vrelog, ali toliko neprilagođena svetu shvata da sa njom nešto nije u redu, pa je progoni osećaj krivice što je toliko loša i shvata, ubeđena je u to, da nju takvu niko ne može voleti, da ona ljubav ne zaslužuje. Zatvara se u svoju čauru. Što više boli jače se smeje, poskakuje dok hoda, igra, peva i ima još više razumevanja za druge ljude jer ne želi nikome, baš nikome da doživi patnju i bol koji nosi u sebi. Za sebe sama pronalazi razne dijagnoze poput anksioznosti, depresije i ludila. Ne sposobne da druge okrivi za bilo šta stalno i uporno krivi samo sebe.

Najbitnija stvar za njih je da ih nekako neko natera da shvate da su empate. One za taj pojam nikada nisu ni čule. Možda će se prepoznati kroz nečije pisano delo ili priču i točkići će se zavrteti. Za nju je isto tako jako dobro da uradi Rekonekciju. To će joj promeniti percepciju. Biće presrećna kada shvati da nisu drugi ljudi krivi što je ona preosetljiva. Biće srećna što je konačno razumela sve ljude i zaboraviće sve boli. Točkići se vrte i dalje. Stižu lekcije za koje nije bila spremna. Ona nikada ali nikada nije ni pomislila da postoje sebični ljudi i egocentrični. To toliko boli, ali ona je na bol navikla. Točkići se vrte dalje i u potpunom šoku shvata da postoje ljudi koji nisu sposobni da vole. Shvata da ti ljudi naprosto nemaju organ za ljubav, i opravdava ih jer oni nisu krivi što taj organ nemaju. Stiže otkriće koje nikako nije mogla da prihvati i shvati, da postoje ljudi tebi bliski, koji svesno i namerno žele da ti nanesu bol i patnju. Kada to konačno sebi prizna toliko se raspada od bola i krvari da ne zna da li može uopšte da nastavi dalje, ali može. Njena nežnost je najmoćnija snaga koja je uvek podiže na noge i gura da nastavi dalje. Tada shvata da u drugim ljudima nikada ne može da vidi ono što nema u njoj samoj. To joj pruža utehu i pomaže da shvati sebe.

Zauvek promenjena novim shvatanjima menja i definiciju dobrote. Naučila je tešku lekciju. Ne nisi dobar kada ideš da rešavaš tuđe probleme umesto njih. Ovde duše stižu da bi doživela iskustva koja će im pomoći u sazrevanju duše. Kada je čoveku sve dobro i potaman njegova dušta stagnira, jer čovek nema potrebu da nešto menja, istražuje, otkriva i postavlja pitanja. Tek kada se pojavi problem i bol čovek se pokreće. Tada istražuje , otkriva , uči i to ga menja. Duša raste i sazreva. Ali ako neko drugi rešava problem umesto njih onda čovek postaje ustoličen u stagnaciji . U životu sve teče i sve se menja. Ako neko stagnira on propada. Tada empata shvata da svojom dobrotom i preuzimanjem tuđih drama na sebe samo potpomaže stagnaciju i propadanje tog čoveka. Takva dobrota nije nizakoga dobra. Tada je bolje biti strog i grub da bi čoveka pokrenuo. Velika je pomoć dati informacije, edukaciju i alate kojima čovek može pomoći samom sebi. Nikako ništa ne smemo da radimo umesto drugih, ali možemo biti podrška, vetar u leđa i verovati u njihov uspeh.

Veliki je trenutak i kada shvatite da neki ljudi ne žele da se menjaju. Vi vidite da on pati, da mu nije dobro. Vi navalite da ga pomerite ali on vam jasno stavi do znanja da on ne želi da se menja. Verujte mi on ima pravo na to. Vaša dobrota će samo biti so na ranu. Samo će ubrzati propadanje. Nije dobro ni kada čovek samo daje ceo život, a baš ništa ne traži i ne uzima za sebe. Istao tako nije dobro ni kada čovek samo uzima a nikada ne daje. To je ista stvar, samo različiti krajevi istog kanapa. Ekstremna ne sebičnost nije ništa bilja od ekstremne sebičnosti. U pitanju je isti otrov.
Kada empata nauči da se ne meša u tuđe drame. Kada shvati da samo davanjem šteti i sebi i drugima. Kada shvati da balans uvek treba da postoji i da račun uvek treba da se naplati i plati. Kada shvati da ona nije luda, bolesna i depresivna već da je samo imala nerealna očekivanja od drugih , empata više nikada neće patiti. Znaće da pomaže na ispravan način. Znaće da razume prave razloge tuđe patnje, bolesti , zloće i više je to neće boleti. Tako oslobođena može da živi bilo gde, u bilo kom okruženju jer sada zna i razume. Neće više nikada morati da odlazi negde, da se sklanja u osamu da u tišini liže svoje rane.

Naučila je da ne pati, sada samo još da shvati da biti voljena je jedno neophodno potrebno normalno stanje svake duše, pa i njene.