Nekada sam od doživljenog razočarenja umirala danima, mesecima. Tuđi bezobrazluk bi me do te mere šokirao da bi prestajala da dišem, i to danima,dok ne počne celo telo da boli. Ostala sam ista. Ono što jesam ali mi Rekonekcija potpuno promenila percepciju. I dalje doživljavam neverovatne stvari, bilo pozitivne ili ne. Nekada me veliko iznaneđenje uhvati nespremnu ali uskoro se širi veliko platno i samo se ređaju slike pređašnih šablona. Životne situcije koje su u stvari u sebi nosile istu energiju. Ili su previše bolele, plašile ili bile teške, u svakom slučaju nisu bile preživljene. Ostale su skamenjene, zaleđene negde u etru, i ciklično se ponavljale u životu čekajući svoju priliku da budu spoznate.
To su samo lekcije koje treba da se prepoznaju, bez otpora prihvate i samo prođe kroz to još jedno iskustvo bez pada. Rekonekcija poput lupe večno putuje kroz vaš mikrokosmos tragajući i za najmanjom mrvicom smrznutog etra. Izvlači ih iz zaborava i nesvesnog na glavnu scenu, pod svetlo reflektora i drži tu dok se ne osvetli i spozna svaki detalj, dok u miru, spoznaji i samosvesti samo prođemo kroz tu rolu… i naravno pređete na sledeću. Sve tako dok ne rasvetlite sve i postanete opušteni čitač scenarija. Samo taj scenario više neće pisati neki drugi, već vi lično.
