Osvesti, prihvati, oprosti i otpusti

Mi smo nežne i krhke duše potpuno neprilagođene ovom grubom svetu, ispunjenom patnjom, bolom, stradanjem, odricanjem…. Nestvarno je koliko nas je, svesno ili nesvesno, isključilo emocije iz svog života. Obično je to momenat kada izgubimo voljenu osobu, kada nas njena smrt rastavi. Mnogo je njih koji su svesni da posle tako teškog gubitka moraju da nastave dalje sa svojim životom, ali duša ne može da prihvati rastanak. Iz moje prakse je najčešće u pitanju gubitak jednog od roditelja. Neki ne dopuštaju upokojenoj duši da ode i grčevito se drže za nju, dok drugi odlaze sa upokojenom dušom u druge svetove. Takva situacija donosi ogroman disbalans.

Nemogućnost da se na bilo šta fokusira. Nedostatak volje, iscrpljenost, dezorjentisanost… Ono što sam primetila je da se godinu ili dve dana posle smrtnog slučaja, baš kada pomislite da ste preboleli i da ste u stanju da nastavite dalje, pojavljuju se vrtoglavice. To su izrazito jake vrtoglavice koje ponekad ni satima ne mogu da se obuzdaju. Ne pomaže ni ležanje, ni sedenje. Sve jedno je da li žmurite ili ne. Te vrtoglavice vas naprosto bacaju na sve strane, ne možete ništa da vidite jer sve postaje vrteška. Obično se ovakva stanja javljaju osobama koje su hipersenzibilne ali jake. Naučene da se u životu suočavaju sa svim i nema tog problema koje ne mogu da reše, izuzetno stabilne, vredne… Upravo one osobe koje su jake, naučene da istrpe i izdrze mnogo, naučile su da budu racionalne i racionalno pokušavaju da prevaziđu svoj bol. To je taj momenat kada emocija pokušava da se racionalizuje, a to je očigledno nemoguće. Svakako nije za osudu jer je bol mnogo jak, ne možemo da ga podnesemo, ne možemo da izdržimo…. Obično ne možemo ni da plačemo tada. Šok i ne prihvatanje situacije je ogroman. Suze se naprosto skamene. Tada se emotivno isključimo. Kao da je neko pritisnuo dugme OFF. Ceo doganjaj potisnemo duboko u podsvest i nastavljamo dalje. Uskoro mislimo da smo preboleli. Nismo zaista jer u nama ostaje trajni zapis. Duša naša i dalje nije prihvatila i pomirila se sa tim. To je zarobljavanje ogromne količine energije koju nismo otpustili od sebe. U zavisnosti od izdržljivosti same osobe do kulminacije dolazi za mesec dana, ili za godinu, dve. Ta izdržljivost je ništa drugo nego racinalno ili razumno kontrolisanje emocija. Blokirane emocije kad tad moraju da izađu napolje. Traže izlaz. Traže od vas da ih prepoznate i osvestite, što ne uspevate i tada se pojavljuju vrtoglavice ili snažne migrene. To vaša duša traži da se setite.

Jedna gospođa više od dvadeset godina pati od svakodnevnih migrena. Spisak bi bio podugačak kada bi vam nabrajala gde je sve bila i šta sve nije preduzimala ali stanje se stalno pogoršavalo. Uradile smo tri balansa i rezultata nije bilo. Na prvom tretmanu sam primetila da je ona cela u svojoj glavi i prosto mi je bilo neverovatno kako uopšte uspeva da postoji. Pokušavala sam to njeno bitisanje da iz glave razvučem po celom telu. Drugi tretman mi je doneo susrete sa razno raznim zgusnutim energijama oko nje. Prosto sam ih vadila kao neke čepove iz njenog tela, a bilo je i mesta gde se energija naprosto odlivala. Na trećem tretmanu sve te guste energije su se pretvorile u maglinu. Zamolila sam je da nastavimo jer ona osim nekih malih poboljšanja ništa posebno nije osetila. Četvrti tretman je doneo sasvim novu sliku. Izgledao je kao uobičajni prvi tretman kod drugih osoba. Videla sam da je konačno počelo isceljenje i uspela da uspostavim kontakt sa njenom dušom koja kao da je bila potpuno odsutna, isključina. Posle dve nedelje smo uradili i peti tretman. Tada sam se bukvalno ispričala sa njenom dušom. Sve se odvijalo kao film. Mlada devojka od šesnaest ili sedamnaest godina koja mi objašnjava da je isključila sve emocije jer je sve bolelo. Neću vam prepričavati ceo razgovor jer bi morala da ispišem puno strana ali uspela je da mi kaže da je njen tata otišao i počela da plače. Neki glas mi je objasnio da je ona na ceo događaj zaboravila da će joj trebati vremena da se seti. Zaista je tako i bilo. Po završetku tretmana smo opušteno ćaskale a onda sam je pitala da li se seća nečeg značajnog iz tog životnog perioda. Dugo je razmišljala i preslišavala se ne nalazeći ništa. Ja sam je kasnije pitala šta je sa njenima tatom i tada se pojavio šok na njenom licu. Potpuno sablažnjena mi je rekla da je njen tata umro kada je imala nešto više od šesnaest godina. Ovde bi i ja stala sa pisanjem.

Neverovatno je šta mogu da nam urade neprihvaćene životne situacije. Teško je to, znam, ali jedino je rešenje osvesti, prihvati, oprosti i otpusti.